О САВРЕМЕНОЈ ЖЕНСКОЈ ОДЕЋИ

аандрит 18518h718s а Лазара (Абашидзеа), "О греху блуда"

Сатана, слично Навуходоносору, шаље своје слуге, да би они принудили, човечанство да се поклони "златном телету", та­чније грубом дебелом телу, обученом у варљиву земну раскош. И ево већ сви народи на земљи, повинујући му се, клањају се идолу телесном "уз громке звуке музике". А да би се прикло­нили овом злу оне који су још остали верни, злочинац тера "седам пута јаче" да наложе огњену пе саблазни, и да поква­реним деловањем "савремене културе" узбуркају све људске страсти. Тако ће се последњи Хриш

Колико људи данас, свесни или несвесни своје кривице учествују у распаљивању ове нове вавилонске пећи! Као да не знамо, колико је погубно саблажњавати ближњег? Као да не па­мтимо Господње речи: "А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да му се објеси камен воде­нични о врат и да се баци у море" (Мк. 9, 42). Или: "Тешко сви­јету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном, кроз кога долази саблазан." (Мт. 18, 7)

исто је тако отровно за наше срце, а оно које се испоњава у нашем спољашњем понашању предста­вља већ искушење, повод за спотицање наших ближњих, отров који трује душе људи који нас окружују и зато није нимало беза­злен грех. Јер, Господ је рекао: "А ја вам кажем да је сваки који погледа на жену са жељом ве учинио прељубу са њом у срцу своме" (Мт. 5, 28). Може се и овако рећи: ти си жено излазила из

Кажу: "Врућина је! Загушљиво је!" И шта, зар није могуће сашити широку лаку одећу, у којој је много свежије него у те­сној која чврсто стеже тело, а шира одећа и кожу штити од су­нчаних зрака који нису увек баш најкориснији. (Према подацима лекара, после летњик одмора, када хиљаде људи ходају обна­жени под сунчевим зрацима, нагло расте проценат онколошких болести.) Уз то, лета су била врућа и пре сто, и двеста година, па се наши преци нису усуђивали да ходају у шорцевима и купаћим гаћама ни по кући, а камоли ван ње.

људи. Све је у човеку постало болесно, скверно, лишено све­тости, највећим делом непристојно. Као последица ове изопаче­ности јавио се стид и грижа савести, кроз осећај да нешто није у реду, да је учињен прекршај, да се изгубила сопствена вредност. Огрубело тело требало је сада да сакрије болест душе, а само те­ло које је узроковало укорењивање страсти у души, требало је да прикрије одећа. "Одећа је споменик грехопада" - сведочи свети­тељ Филарет Московски. Одећа је својеврстан знак покајничке жалости, смирујући покров, погребни прекривач, који подсећа да смо далеко од слободе, да немамо право да се опуштамо и пу­штамо на вољу својим жељама. Обнаживање тела и раскалашна чулно понашање крије у себи противљење Божијој вољи и пред­ставља супростављање епитимији коју је човечанство заслужено добило (сетимо се кожне одеће у коју је Бог оденуо прародитеље - Пост. 3, 21), представља непризнавање кривице, одбијање да се види свој пад, увређеност, одрицање од смирења. Свако предано украшавање свога тела, жеља да се привуче пажња и да се други наведу на наслађивање посматрањем заносне лепоте, предста­вља с духовне тачке гледишта безакоње, саблазан, богопротивно дело, јер је супротно покајању. Још су апостоли заповедали: "ис­то тако, и жене у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисерима, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима (1. Тим. 2, 9-10). "Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човјеку срца, у непропадљивости кроткога и ти ога духа" (1. Петр. 3, 3-4).