Prva kragujevacka gimnazija
MATURSKI RAD
predmet: Likovna kultura
KLOD MONE
Kragujevac, jun 2008.
SADRZAJ
IMPRESIONIZAM I MONE 3
POČECI KLODA MONEA
MONE I NJEGOVA TEMA 6
BORAVAK U ARZANTEJU 9
PROMENE U MONEOVOM ZIVOTU 11
RAD U SERIJAMA 13
MONE NA SVOJIM PUTOVANJIMA 20
ZIVOT U ZIVERNIJU 23
ZAKLJUČAK 27
LITERATURA 28
IMPRESIONIZAM I MONE
Impresionizam je umetnički pravac koji je nastao u francuskom slikarstvu između 1860. i 1870. godine kao reakcija na 24324v2120y realizam i moze se nazvati prekretnicom u razvitku umetnosti. U sustini predstavlja produbljivanje realističkog odnosa prema stvarima. Iako je boja i pre impresionista imala vaznu ulogu, za njih ona nije samo element već fenomen, pojava koja ima svoj uzrok.
Umetnički ideal kome je Mone posvetio svoj dugi zivot ispunjen nepokolebljivim trudom, mnogo je iziskivao I on mu je ostao veran. Vise od 60 godina on se trudio da slikarski izrazi čisto vizuelne percepcije - da stvori slike koje bude samo one osete koji mogu biti dozivljeni okom. Postepeno je eliminisao sve drugo osim pikturalnih elemenata I pravi predmet njegovih slika je zapravo svetlost. Mone je bio nenadmasan slikar dnevnog svetla- slikar neba, snega, oblaka koji se ogledaju u vodi. Na osnovu Karavađovih otkrica čitava generacija slikara u Francuskoj, Italiji I Nizozemskoj istrazivala je problem svetlosti. Međutim, oni su svetlost koristili da pojačaju dramski efekat u svojim delima I da bi bolje istakli oblike. Niko nije sebi dopustao kao Mone da razara oblike. U tome su Moneova originalnost I značaj I pravo da bude smatran osnivačem impresionističkog pokreta. Sam naziv impresionizam potiče od imena Moneove slike "Impresija, radjanje Sunca" .
POČECI KLODA MONEA
Klod Oskar Mone je rođen u Parizu, 14. novembra 1840. godine a odrastao je u pristojnoj porodici koja je pripadala nizoj srednjoj klasi. Kada je propao posao u bakalnici njegovog oca porodica se 1845. preselila u lučki grad Avr gde Mone I provodi svoje detinjstvo. Letovao je u seoskoj kući tetke Sofije u Sent- Adresu gde je po ceo dan lutao obalom, dinama I grebenima pored mora I zbog toga je često napustao skolu. Jos kao dečak stiče lokalnu slavu crtajući karikature nastavnika, rođaka I prijatelja. Mogle su se čak I kupiti ili videti u izlozima a jedan uvazeni građanin Avra, trgovac bojama I slikar Ezen Buden nalazi da su crtezi vise nego dobri I trazi da upozna autora. Do tog poznanstva 1858. godine Mone nije ni sanjao da će postati slikar. On sa Budenom odlazi u prirodu I sa crtanja perom prelazi na boje mora I normandijskih predela. Tada odlučuje da se bavi slikarstvom. Međutim njegov otac nije bio odusevljen tom idejom pa stoga nije zeleo da mu pomogne. On je sina video kao naslednika u sada već uspesnom porodičnom poslu. Uzaludno se nadajući da će ga ludost proći, pustio ga je da ide svojim putem.
Ponevsi sa sobom zaradu od karikatura Mone se uputio ka Parizu I upisao na akademiju Svis, malu privatnu umetničku skolu gde stiče mnogo povoljnih prilika za slikanje aktova I upoznavanje drugih mladih umetnika. U poseti Luvru video je slikare koji su kopirali dela starih majstora, a on, ponevsi sa sobom boje I ostali alat, bi seo pored prozora I slikao sta bi video. U Parizu je bio nekoliko godina I upoznao je umetnike koji će mu postati prijatelji I impresionisti. Jedan od njih je bio Eduard Mane.
Juna 1861. Mone odlazi u Alzir, gde ga salju da odluzi vojni rok. Zbog zdravstvenih problema vraća se kući u Avr prethodno se slozivsi da zavrsi studije umetnosti na univerzitetu. Tu upoznaje holandskog slikara Johana Bertolda Jonkinda, čijim se pejzazima ranije divio na pariskom Salonu. Njegov potez četkom bio je mek I opusten I bio je jedan od neposrednih preteča impresionizma. Smatran je za avangardu modernog slikarstva a njegova dela prikazuju trenutke kada se svetlost I materija spajaju I prozimaju u jednu jedinstvenu dimenziju prostora.
Mone se 1862. ponovo vraća u Pariz I pridruzuje se nezavisnom učiteljskom ateljeu Sarla Glejra. Tu upoznaje tri mlada umetnika Frederika Bazila, Alfreda Sislija I Ogista Renoara. Oni su posedovali zajednički pristup umetnosti I idejni krug budućih impresionista je bio stvoren.
Mone je uskoro postigao svoj prvi uspeh na Salonu 1865. koji prihvata dve njegove slike predela sa Sene I ne donosi nista novo jer ih publika hvali. On već u visokom stepenu poseduje osećaj za harmoniju boja I za vrednost boja u celini, kao I da njom obelezi svaki karakter. Pojavljuje se na Salonima 1866. 1868. godine, a povremeno se vraća I u Pariz da bi slikao grad ali nikada nije postao pravi Parizanin. Tu je slikao sa Renoarom. "Infantkinjin vrt" npr. je slikan iz Luvra pri oblačnom vremenu. Figure koje se pojavljuju na slici su mrlje i potezi bez namere da se bilo sta ispriča ili prikaze neko desavanje, već da se definise prostor i uhvati momenat svetlosti. U tom periodu nastaju i slike "Zena u basti" i "na obali Sene, Bennecourt" na kojima mu je kao model posluzila njegova buduća zena, Kamij.
MONE I NjEGOVA TEMA
U ovo vreme on se bori za zivot a njegov prijatelj Bazil mu je bio jedini izvor podrske. Kao dokazi njegovih nevolja postoje brojna pisma u kome ga Mone moli za novac. Njegova porodica razočarana saznanjem da zivi sa Kamij, zenom skromnog porekla, odbija da mu pomogne. Ubrzo zatim Mone lazno obavestava porodicu da su se on i Kamij rastali i oni ga odmah prihvataju. Leto 1867. provodi u Sent- Adresu kada mu se rađa i prvi sin Zan. Tu je bio pod velikim uticajem raznobojne raskosi i obilja cveća u vrtovima. Sunčeva svetlost na slici "Vrt u Sent-Adresu" probudila je boju uspavanu umetnosću realista, svojom sjajnom crvenom istaknutom uz pomoć bele i posebno bujne zelene. Na slici "Terasa iz Sent- Adresa" cveće i svetlost bili su dopunjeni vodom a figura u prvom planu, kako je Mone sam kasnije objasnio, je njegov otac. Potez na ovim slikama nije tako opusten kao na pariskim slikama, a figure su, kao i terasa i more, ukočeni.
Mone se na Salonu proslavio kao slikar mora, kojim je ostao fasciniran ceo svoj zivot. Voleo je takođe da slika jezera ili ribnjake a neprestano se vraćao svojoj reci Seni. U svemu tome on je proučavao ne samo menjanje i pomeranje vode u različitim vremenskim uslovima već i sposobnost vode da reflektuje svetlo i menja pejzaz. Kasnije u Grenjueru on je u potpunosti savladao materijalizaciju vodene povrsine dok se talasa. Tu njegova umetnost gubi i poslednje tragove teatralne ukočenosti.
Nekoliko godina ranije, 1863. slikar Eduard Mane izazvao je ogromnu senzaciju slikom "Doručak na travi" koja prikazuje dva gradska gospodina u odelu kako u drustvu nage dame obeduju hleb, vinu i voće, dok u pozadini druga zena pere svoja stopala. Publika je jedva obuzdavala svoj prezir prema toj slici. Sa druge strane Mone je bio odusevljen Maneovom vestinom. Maneova slika nastala je u ateljeu i u njoj se oseća uticaj tradicije, dok je Mone tragajući za efektom trenutka slikao na otvorenom. Od Budena, koji ga je hrabrio da slika napolju, on je naučio da sve sto je slikano na licu mesta poseduje energiju i zivost u potezu koju je nemoguće dostići u ateljeu.
To slikanje en plain air (na otvorenom prostoru) podraumeva stalnu odgovornost da se prati promena atmosfere i svetla. Ono sto je zaista bilo novo u umetnosti i revolucionarno jeste princip odlaska u prirodu sa stafelajem i platnom, paletom i uljem, da se slika i radi na platnu napolju pa čak i da se platno tamo zavrsi. Mone je bio jedan od prvih koji je svoj atelje preneo na ovaj način. Godine 1869. on je naslikao svoj "Doručak na travi". Toga leta, zajedno sa svojom devetnaestogodisnjom ljubavnicom Kamij Donisje i prijateljem Bazilom, otisao je u sumu i tamo su oni strpljivo
pozirali za sve figure na slici. Na sledećem Salonu ona je bila odbijena a Maneov uticaj je bio vise nego očigledan. To se ogleda u načinu komponovanja slike i osvajanja prostora. On koristi razigrani hod četke i tonsko uprosćavanje a svetlost se ne odbija od materije već prozima i određuje tu istu materiju u prostoru ispunjenom suncem.
Za Salon 1870. njegove slike su kolorisane i smele. Sredstva su uprosćena do krajnje granice a kompozicija je jednostavna i pročisćena od svega sto je suvisno i nepotrebno. Svetlost jos uvek nije u potpunosti definisana ali su impresionisti stvorili jednistven način slikanja četkom. Koristili su kratke poteze i zareze kao mrlje, postavljajuci jedne uz druge svetlije tonove sa kontrasnim, tamijim senkama, jos uvek punim boje.
Ova je tehnika bila siroko prihvaćena u crtezu ali se smatralo da su impresionisti pali na testu vestine. Način na koji Mone i njegovi savremenici tretiraju ljudsku figuru je posebno nervirao njihove savremenike. Običan građanin koji se u setnji pojavljuje u Moneovim slikama bio je poput mrlje. Moneovi ljudi prosto sluze kao povrsina na kojoj svetlost moze da se igra.
Posle izbijanja francusko-pruskog rata 19. jula 1870. godine Mone je pobegao u Englesku i dok je boravio tamo proučavao je dela Vilijama Ternera ciji su pejzazi imali veliki uticaj na Moneovo stvaralastvo. Proleća 1871. Moneova dela su bila odbijena na izlozbi na kraljevskoj akademiji. U maju 1871. otisao je iz Londona u Zandam gde je nastalo 25 njegovih slika. Od decembra 1871. do 1878. je ziveo u Arzanteju, selu blizu Pariza, gde je naslikao neka od njegovih najboljih dela.
Posto su mlađi umetnici bili izbačeni iz krugova svih desavanja odlučili su da preuzmu stvar u svoje ruke. Mone, Renoar, Pisaro, Sisli, Dega, Sezan i mnogi drugi, u nameri da prikazu svoja dela naezavisno od Salona, osnovali su Udruzenje nepoznatih umetnika, slikara, vajara, grafičara i drugih. Mone je bio tvorac slike koja je primljena sa gnevom i podsmehom, on je bio pokretač nove izlozbe. Ona je otvorena u ateljeu fotografa Nadara, na Kaputsinskom bulevaru u Parizu 15. maja 1874. godine. Izlozba je imala malo posetilaca i dobila je uglavnom negativne kritike. Nije bilo ni programa ni manifesta, jedino je bilo pronađeno ime za ovo udruzenje umetnika. Jedna Moneova slika, već poznata po svom neobičnom nazivu, nadahnula je podrugljive kritičare poput novinara Luja Leroja, da pokretu daju ime. Danas, poznato je da je to delo kojim počinje impresionizam. Stampa je ime impresionista prihvatila najpre podrugljivo, da bi zatim postalo opste prihvaćeno i slavno. Reč impression na francuskom znači utisak i Mone ju je koristio jos 10 godina pre konkretne pojave ovog pravca.
Ovi mladi slikari su takav prijem kod publike izazvali svojim neobičnim slikama, prepunim vedrim bojama, na kojima nije bilo ni jedne jasne konture, ni jedne određene boje, ni jednog izmodeliranog volumena, ni jedne materije tačno određene. Tehnika slikanja je podrazumevala nanosenje slika u mrljama, tačkicama ili malim pravougaonicima. Nauka otkriva da boja nije sastavni deo predmeta već da ona zavisi od svetlosti i da se menja prema okolini. Za promene koje su nastupile je bilo bitno da se sadrzaj slike stavi u drugi plan. Način slikanja postaje izraz vremena , a izvor nadahnuća vise nije u stanju drustva več u nasoj obavestenosti o čoveku i prirodi. Time umetnost prilazi nauci sto se naziva intelektualizacija umetnosti.
Slika "Impresija, rađanje sunca" je nastala u Avru 1872. godine. Tamni obrisi obale i horizonta, tajanstvene senke bačene na tamnu vodu i sjajni odsjaj sunca koje se rađa, čine smeli pokusaj Monea da načini sliku od neobičnih elemenata- jer je on svesno slikao dozivljaje i raspolozenja radije nego opipljive činjenice. Narandzasti odsjaj sunca suprotstavlja tonovima sive. Strukturu i zivost daju jarboli i dimnjaci pokriveni izmaglicom. Neposrednost kojima je belezio svoja opazanja trenutka u javnosti je izazvala skandal. Mone je bio nazvan umetnikom trenutka i to je postalo njegovo zivotno delo a cilj je bio da se prolaznost sačuva u trajnoj formi.
BORAVAK U ARZANTEJU
Nakon sto se preselio u Arzantej Mone se venčao sa Kamij i tada je bračni par iznajmio kuću i vrt. Budući da je Arzantej udaljen od Pariza desetak kilometara , Mone je ljudima iz grada nudio jedrenje, restorane, kafee, mesto za kupanje, kao i divlja pola makova i idilične trenutke na suncu u čamcima sa veslima. Ubrzo je Arzantej postao omiljeno mesto impresionista.
Miraz koji je dobila Kamij i novac koji je nasledio Mone posle smrti oca po prvi put su im dozvoljavali da zive udobniji zivot. Mone je sada dobijao pomoć od trgovca umetničkim delima Pola Dirana- Ruela koji tada redovno kupuje njegove slike. U Arzanteju Mone čamcu dodaje kabinu i platneni krov i koristi ga kao ploveći atelje. Upravo taj atelje na čamcu se moze videti na velikom broju njegovih slika.
Slika "Polje maka u Arzanteju" prikazuje polja prekrivena cvećem i letnjim suncem, sa nebom na kome tonu prozirni beli oblaci. Slika sadrzi sve sto je bitno za impresionizam: trepreavo osvetljenje, slikanje čistim bojama, nemirnu igru tonovima, tehniku visebojnih crtica i tačaka. Plaeta sadrzi samo nekoliko boja: zutu, narandzastu, crvenu, ljubičastu, plavu, smaragdno zelenu.
Arzantej su sa gradom spajala dva mosta i Mone je slikao oba. Stari most je mnogo mirniji. On je spomenik zlatnim dobu Julske monarhije i srednje klase. Njegova funkcija zato ima tradicionalniji karakter Slikan pri poslepodnevnom svetlu on je prizor dostojanstva, četvorougaon i masivan.
Funkcija zelezničkog mosta, kao i betonski i gvozdeni delovi od kojih je napravljen, činili su ga vrlo modernim. Medju lokalnim stanovnistvom je izazivao zabunu pa su ga gledali kao simbol stvari koje dolaze. Mone je bio opčinjen modernim inzenjerstvom i tehnologijom pa ovaj mosta slika okupan hladnom, skoro metalnom svetlosću.
Mone slika "Zelezničku stanica Sen- Lazar" 1877. godine. Ova stanica je dugo fascinirala Monea i progonjen zeljom da je naslika, bio je dosta zanesen njom. Vozovi su bili zaustavljeni, peroni zatvoreni, lokomotive su bile pune uglja tako da su izbacivale paru na nain na koji je Mone to zeleo.izazivajuci opste strahopostovanje, on se smestio na stanici i danima je slikao. Privlačile su ga linearne strukture a da bi produbio prostor upotrebio je dim, paru i sunčevu svetlost. Tako je fiksirao jedan momenat u blistavoj igri materije i sunca. Svetlost je ta koja ovde određuje prirodu. Prikazan je kontrast izmedđu blistavog sjaja u kome se kupaju zgrade u pozadini. Izvan stanice, i guste plavkaste izmaglice koja se čiri u prednjem planu i mesa sa dimom lokomotive.
PROMENE U MONEOVOM ZIVOTU
Poslednje godine u Parizu su donele finansijske potesskoće i to je imalo uticaja na Moneovu motivaciju. Bilo ga je sramota, prodavao je kolekcionarima čitave serije svojih slika po ceni koju bi sami odredili. Uskoro se seli sa porodicom u skromnu kuću u Veteju a porodica Osede koja je bankrotirala im se pridruzuje sa svojih sestoro dece.
Kamij je od 1876. bolovala od tuberkuloze i po drugi put u drugom stanju, donela je jos jednog sina na svet u martu 1878. godine. Kamij Donisje, njegov jedini model, dama koja je setala kroz polja bulki i livade, u letnjoj haljini i sa visoko podignutim suncobranom, stara samo 32 godine, umrla je 5. septmebra 1879. godine, ostavivsi muza sa dva sina. Mone je tada posmatrao kolorističke promene koje je smrt donela njenom licu. Njegova slika zene na samrtnoj postelji je vise od studije svetla. Ovo je jedan od retkih Moneovih crteza. Njene ozbiljne oči i meka izrazajna usta ukazivali su na to da da je reč o tolerantnoj osobi dobrog srca. Na ovoj slici, na odru, ipak nema ubedljivosti njenih crta- lice mrtve zene , jednostavno nacrtano kao da lezi na jastuku, izgledalo je kao da je utonula u dubok san i ledenu hladnoću. Topla svetlost obasjava krevet sa strane pa se čini kao da će otopiti yaleđenost njenog lica. Jedino rumenilo dolazi od buketa ruza na njenim grudima. Moneov potez je uznemiren, ljutit, neumeren ali u pojedinim delovima dirljivo nezan.
U tom periodu Mone je počeo da raskida veze sa drugim impresionistima. Optuzivali su ga zbog sopstvenog kraja i da vise ne podrzava grupu ni njenu delatnost. Oko 1880. godine u Moneovom slikarstvu se opazaju promene. To je godina njegove prve samostalne izlozbe. Upućeni su primetili da se koleba između čvrsće forme i potpunog kolorizma. Na slici "Crkva u Veteju" dolazi do zbijanja i sazimanja materije i cela je izgrađena na temelju jedne prilično naglasene konstrukcije.
Neposredno posle toga Mone je mogao sebi priuptiti sebi ono o čemu sanjasvaki umetnik: ekonomsku nezavisnot i slobodu stvaranja. Godine 1883.iznajmio je kuću u Ziverniju i preselio se tamo sa svojom velikom porodicom koju su činili njegova dva sina, Alis Osede i njenih sestoro dece. Tada očinje mnogo mirnije doba u njihovom prostranom i jednostavnom seoskom domu. To je bila njegova poslednja selidba. Tu ostaje 43 godine do svoje smrti. Ta druga polovina njegovog zivota donosi mu izobilje sigurnosti i zakasnelo priznanje i slavu. Tu je nasao mir i podstrek da zavrsi svoj rad. Do 1890. Mone je imao dovoljno uspeha da kupi kuću i sporedne zgrade. Do tada je već imao dva studija. Početno sa 1880. pa sve do svoje smrti 1926. Mone radi na serijskim slikama, u kojima objekat slike varira u odnosu na spoljasnje prilike i vremenske uslove.
Posle smrti svog muza Alis Osede se udala za Monea 1892. godine I time su ozvaničili vezu koja je trajala dugo i koja mozda datira jos iz vremena kada je njegova prva zena Kamij bila ziva.
RAD U SERIJAMA
Tokom 1889. i 1890. godine Mone je uradio seriju slika stogova sena, teme koja je tadasnjem ukusu delovala ne samo jednostavno već i potpuno nemastovito. Na nekim slikama "Plastovi" su prikazani izbliza, obradio ih je veoma različito, treperave u crvenom plamenu sunca na zalasku i priguseno masivne u snegu. Mone trazi posrednika između onoga sto vidimo i osećamo- tu lezi ogroman značaj impresionističke estetike.
"Plastovi" su bili samo početak. Moneov najuspesniji poduhvat u ovom pravcu bila je serija slika nastalih u periodu između 1892. i 1894. godine. Radi se o pogledu na katedralu u Ruanu a naslikao ih je čak dvadeset. Moćna, gotička građevina bogato ukrasena ornamentima i obiljem figura predstavlja jednu od najznačajnijih građevina srednjeg veka u Francuskoj. Mone je iznajmio malu sobu preko puta zapadne fasade i dve godine je u tri varijante slikao. Metod rada je bio započinjanje rada na nekoliko platana kako bi mogao da ih radi jedno za drugim kako se svetlo menjalo u toku dana.
Kitnjasto pročelje ruanske katedrale, slikano od rane zore, kad sunce razliva zlataste tonove po kamenu, do plvaičastog smiraja jednog zarkog letnjeg dana, otkrio je poseban interes njegove moći zapazanja. Tu dominira odnos materije i svetlosti. Ali ovoga puta Mone otkriva čarif fakture, a preko fakture jednu posebnu materiju koja nije ni realna ni imginarna. U nekim delovima serije forma je odstranjena u tolikoj meri da se njeno postojanje samo moze naslutiti preko rasporeda kolorističkih planova. Mnogima je već tada bilo jasno da je Mone isplivao iz voda impresionizma.
Moneovo interesovanje za serije se poklopilo sa povećanim interesovanjem za njegov rad. Serije slika su kod publike bile vrlo dobro prihvaćene. On je, ipak, prema svom radu bio samokritičan i vise puta je unistio čitave serije slika. Mone je konačno doziveo uspeh i uskoro su ga smatrali jednim od najvaznijih slikara toga vremena. Serija slika Ruanske katedrale nije bila samo vrhunsko dostignuće u stvaralačkom radu zrelog slikara već je i osigurala njegov uspeh.
MONE NA SVOJIM PUTOVANJIMA
U potrazi za različitom svetlosću, Mone je putovao u druge zemlje. Osvojlili su ga treperavost sneznog dana u Norveskoj, rascvetana polja lala u Holandiji, London u magli i prelivanje duginih boja Venecije. Posetio je mnoge različite prostore a posebno ga je fascinirala atmosfera prelivanja duginih boja i neprekidno menjanje senki sivog u Londonu, kom se često vraćao. Kao rezultate ovih putovanja Mone 1904. godine izlaze trideset i sedam slika ovog grada.Tu je pokazao koliko je klutura gledanja napredovala od vremena velikog britanskog pejzaziste Vilijama Ternera. On unosi malo psihologije i analize u slikanje svetlosti, magle, odbleska na vodi, zalaska sunca i zgusnutih senki večeri. On slika London kao kao materiju podloznu promenama raspolozenja. Njegova senka zadire u sustinu problema, u boju , ton i formu. Većina tih slika je ogledalo emocionalnog stanja. Slika "Zgrada Parlamenta u Londonu" pokazuje koliko se Moneovo slikarstvo zaista promenilo. Način na koji je predmet viđen je drugačiji. Moneova voda je i građevine postaju povrsine na kojima se projektuje odsjaj boje. Viktorijanska gotička zgrada novog parlamenta vrlo je nejasna u izmaglici.
1912. godine Mone izlaze dvadeset i devet pejzaza Venecije. Na ovim slikama je bilo prisutno mnogo vise ekspresionističko raspolozenje. Pogled na San Đorđo Mađore ili Palatu Kontarini nosili su u sebi romantičnu bajkovitost. Ovde je impresionista postao simbolista, proslavljajući tajanstvaeno jedinstvo izmaglice i arhitekture, materijalizacije i atmosfere, kamena i svetla.
ZIVOT U ZIVERNIJU
Prodaja slika Moneu je omogućila da se posveti imanju u Ziverniju koje je sve vise uvećavao. Sa ogromnom energijom i odusevljenjem uspeo je ne samo da stvori dom za svoju porodicu već i da izgradi i sopstveni mali raj - vrt u Ziverniju. Uspeo je da voćnjak u kom su rasle normanske jabuke pretvori u vrt koji je usao u istoriju. Volja koja je pokretala Monea u slikarstvu oblikovala je i ovaj vrt- birao je biljke imajući na umu motive za buduće slike. Kasnije su Monea posećivali američki kolekcionari i japansko plemstvo a naravno i stari prijatelji.
Mone je retko priređivao zabave u svom domu. Voleo je da leze rano kako bi sledećeg dana ustao pred zoru. Alis se brinula da Moneov rad ne bude opterećen guzvom u njihovom domaćinstvu. Početkom 90-ih kupio je ispod kuće polje veličine oko 7500 m2. Od njegovog imanja bilo je odvojeno zelezničkim sinama a pretvorio ga je u vrt uz pomoć potočića koji su tuda proticali. Kasnije je zaposlio bastovana koji se brinuo samo o bazenima i lokvanjima koji su tu rasli. Napravio je lučni drveni most sličan mostovima sa japanskih drvoreza. To je bilo njegovo mesto za razmisljanje, izlozeno suncu, sa zabama koje su skalale u vodu i pticama koje su letele okolo. Materija je veoma poetična i trebalo je imati Moneove slikarske umesnosti da bi lokvanji postali umetnički dozivljaj. Ovaj motiv opseda Monea jos od 1890. godine a "Lokvanji" se obično uzimaju kao primer njegovog konačnog impresionističkog izraza. Očigledno je da je Mone tezio ka dubini, finoći svojih slikarskih vizija trudeći se da dematerijalizuje svet oko sebe i nije se bojao optuzbe da zadire u svet metafizike i neke vrste idealizma. On je zeleo da se na slici oesti njegovo mentalno raspolozenje. To je u svojim slikama lokvanja postigao do javise moguće mere, uzdigavsi se do poetičnosti za koju će znati nefiguralno slikarstvo. Stvarnost ne sadrzi nista drugo osim volumena i planova a to saznajemo samo preko boje.
Na slikama lokvanja u bazenu Mone je otisao dalje nego bilo kada u svom slikarstvu. Povrsina vode sada prekriva čitavo platno a veličina listova lokvanja predstavljala je Moneu sredstvo za uspostavljanje horizontala na njegovim slikama dok je odraz vrba i trske u stvari proizvodio vertikale u strukturi. Ali ova geometrijska i ujednačena struktura nije ni monotona a ni lisena zivota jer je neobična dekorativnost lisća i cveta lokvanja dočarana vestom upotrebom boje. Smestajući ih u mozaik svetlosti, sa neponovljivom vestinom i suptilnosću on hvata i prikazuje na stotine različitih nijansi boja. Njegovi potezi nisu vise ni horizontalni ni vertikalni već se javlja slobodniji izraz u Moneovoj tehnici, zajedno sa udaljavanjem boja od realne priorode. Takođe i upotreba velikih formata je napravila lokvanje izuzetno bitnim za buduće umetnike. Kasni radovi lokvanja su najradikalniji odraz Moneovog dekorativnog stvaralastva. Da bi ostao mlad i svez on jih je slikao do poslednjeg časa sa namerom da ta čudesna dela kičice ostavi drzavi- onoj istoj drzavi koja mu nije otkupila ni jednu sliku, nije dodelila ni jednu nagradu i nije dala ni jedno počasno zvanje.
Mone je ipak dočekao da njegovi "Lokvanji" dođu u blizinu Luvra -u jedno posebno i za to preuređeno odeljenje - Oranzerija. Slike su bile postavljenje u dve ovalne prostorije ali kao sto to obično biva, tek nakon umetnikove smrti ove slike privlače veliku paznju posetilaca. Mone je dugo, do 1950. godine bio ignorisan, sve do pojave apstraktnog ekspresionizma kada je bio odgovarajuće postovan.
ZAKLJUČAK
Poslednje godine Moneovog zivota bile su doba plodnog rada ali njegovog sve većeg zahtevanja od samog sebe. U strahu od stvaranja radova osrednjeg kvaliteta mnoge je slike i unistio.
Od 1908. godine bilo je mnostvo dokaza da je Moneov vid oslabio i na pregledu je dijagnostikovana katarakta. Nakon oklevanja, Mone je ipak bio operisan dva puta pa je povratio svoj vid. Godine 1919. Moneov dobar prijatelj Renoar, poslednji iz drustva impresionista, umire.
Mone je svojim radom naučio umetnike i publiku da ponovo koriste svoje oči i čula, i u njegovim poslednjim radovima se oseća modernizam. Proslavljen sirom sveta, trazen i proučavan, Mone je umro od raka pluća 6. decembra 1936, u dubokoj starosti, sa 86 godina. Zahtevao je da pogreb bude jednostavan i otprilike pedeset ljudi je prisustvovalo njegovoj sahrani. Njegov dom u Ziverniju od 1980. je otvoren za turiste i predstavlja jednu on najatraktivnih destinacija u ovom području.
Klod Mone se smatra osnivačem impresionizma kao pravca jer je bio najdosledniji u sprovođenju principa ovog pokreta. Čini se da je on jedini imao hrabrosti da prednjači, da ide do kraja. A upravo ta njegova sklonost ka iscrpljivanju stilskih vrednosti pruzila je čvrsto verovanje u cilj. On nije ni jednom pao u iskusenje da promeni smer njegovog slikarstva ili sredstva. Doziveo je i retku sreću da mu niko nije mogao prebaciti da je u poznim godinama bio icsrpen i zastareo.
Reči Remija de Gurmona: "Ako uzmemo reč impresionizam u najuzem značenju, onda će Mone biti jedini impresionista jer je jedini bio sposoban da uskladi teoriju i praksu u vestini da preko slikarstva pruzi sve one kolorističke utiske koje jedno oko moze da primi. Impresionizam, to je Klod Mone lično, usamljen u svom geniju, slavnom i čarobnjačkom" govore dovolljno o veličini ovog umetnika.
Klod Mone, 1899. godine, Nadar
Literatura :
Opsta istorija umetnosti, Đina Piskel, Beograd 1974
Ilustrovana istorija umetnosti, Judith Clark, Singapur 2002
|
