MINHEN 1972
Posle prve olimpijske medalje osvojene u Meksiku 1968. jugoslovenska kosarkaska reprezentacija nastavila je stazama uspeha. U trogodisnjem ciklusu posle Meksika plavi su na velikim svetskim i evropskim takmičenjima igrali u svim finalima. Osvojeno je svetsko zlato (LJubljana 1970 ) i dve evropske bronze (Napulj 1969 i Esen 1971 ). Oba izgubljena finala bili su susreti sa SSSR-om, u Italiji sa devet a u Nemačkoj sa pet razlike. I utakmicu sa Sovjetskim Savezom odigranu na Svetskom prvenstvu u Ljubljani, Jugoslavija je izgubila ali je tada već obezbeđeno svetsko zlato, pa rezultat nije bio bitan.
Celokupna jugoslovenska javnost bila je misljenja da je doslo vreme da se razbije "sovjetski sindrom" koji smo stekli jos posle pobede u meksičkom polufinalu, jer od tada nismo pobedili Sovjete na zvaničnom takmičenju. Svi su se slagali u jednom 939o1419j , medalje će se deliti u krugu tri reprezentacije: SAD, SSSR i Jugoslavije. Kome će pripasti pojedinačna odličja trebalo je da odlučuju nijanse. Nas selektor Ranko Zeravica je ocenjujući jačinu protivnika prognozirao da će Amerikanci ponovo otići sa olimpijskog turnira bez poraza i osvojiti jos jednu, osmu po redu zlatnu olimpijsku medalju. Drugi kandidat za zlato bila je ekipa SSSR-a, učesnik četiri olimpijska finala i jedanaestostruki sampion Evrope. Nasu reprezentaciju svrstao je u krug ekipa koje konkurisu za plasman od 3 do 6 mesta zajedno sa Italijom, Brazilom i Kubom. Ipak je napomenuo da ni srebrna medalja ne bi bila nedostizna jer u susretima Jugoslovena i Sovjeta, ljutih rivala na kosarkaskom evropskom nebu nema tajni i o pobedi odlučuju nijanse, inspiracija, potez.
Ovakvog misljenja nije bio Kresimir Ćosić, jedan od najboljih i najatraktivnijih svetskih kosarkasa. Već tri godine student na američkom univerzitetu Provo, dvadesetčetvorogodisnji centar je tvrdio da je američki selektor (treći put na olimpijadi) Henri Iba, doveo na ovaj turnir najslabiju američku ekipu od 1936 godine i prvog kosarkaskog olimpijskog turnira. Svoje misljenje zasnivao je na činjenici, da na ovoj Olimpijadi od 15 najboljih studenata-kosarkasa u Americi, za ekipu SAD igraju samo dva, a da su svi ostali vrlo mladi (20-21 godina) i da u svojim nogama nemaju ni tridesetak univerzitetskih utakmica, sto je za SSSR i Jugoslaviju iza kojih stoji ogromno igračko iskustvo, ogromna prednost.
Ekipe su na turniru bile podeljene u dve grupe. U nasoj su bili SSSR, Italija, Poljska, Portoriko, Senegal SR Nemačka, Filipini i Jugoslavija, dok su drugu grupu pored SAD činile Kuba, Brazil, Čehoslovačka Spanija, Australija, Japan i Egipat. Po dve prvoplasirane ekipe iz svake grupe igrale su za medalje.
Prva utakmica na turniru protiv Italije bila je veoma vazna za nas tim. Uvek neugodni Italijani, trećeplasirani sa prvenstva evrope u Esenu 1971 zadali su mnogo muka nasoj ekipi. Igrajući izuzetno agresivno (43 penala) Italijani su pre kraja ostali čak bez sedmorice svojih kosarkasa koji su napustili igru zbog pet penala. Ipak ostvarena je pobeda (85:78) u utakmici u kojoj Italijani ni jednom nisu vodili, ali su konstantno "duvali za vrat " nasoj ekipi. Nekoliko puta su Italijani smanjivali nase vođstvo koje je dva puta bilo i jedanaest razlike na samo pola kosa. Ali nisu uspeli da "prelome rezultat " u svoju korist. Jugosloveni suočeni sa povredama nekoliko ključnih igrača (Čermak,Tvrdić i Simonović) nisu briljirali. Najefikasniji akter utakmice je bio Kresimir Ćosić sa postignutih 28 poena, a po oceni selektora Zeravice odličnu partiju pruzili su Jelovac i kapiten Čermak. U jugoslovenskoj javnosti sve ostale utakmice u grupi do susreta sa SSSR-om u poslednjem kolu najavljene su kao formalnost sto je, pokazaće se bilo pogresno.
U utakmici protiv Poljske u drugom kolu (85: 64), izvojevana je rezultatski visoka i laka pobeda. Poljaci su protiv "plavih" zaigrali po italijanskom receptu zestoko i sa geslom "rat do istrebljenja" ali je sve palo u vodu kao i u premijernom meču protiv Italije. Najbolji u nasim redovima bio je ponovo Kresimir Ćosić (20 poena), koji je u igru usao tek u desetom minutu prvog poluvremena. U drugom poluvremenu Plećas i Čermak preuzeli su diregentske palice od Tvrdića i Simonovića i nas tim zaigrao je znatno angazovanije vodeći u jednom trenutku čak sa 26 razlike. Laku smo pobedili u utakmici u kojoj je igralo svih 12 igrača.
Utakmica sa Portorikom, pokazaće se kasnije, bila je ključna za dalji plasman nase ekipe. Portorikanci su u prva dva kola ostvarili dve pobede protiv SR Nemačke i Filipina i reči naseg poznatog trenera, bivseg reprezentativca i internacionalnog sudije Miodraga Stefanovića koji je u Minhenu bio u stručnom stabu naseg tima su upozoravale na oprez: "Utakmica sa Potorikom biće teza nego ona sa Italijom. Tim Portorika igra brze, sigurnije i sa vise maste nego tim "Azura". I Ranko Zeravica je bio sličnog misljenja "Portorikanci znaju da spoje lepo sa korisnim. Oni su ipak majstori kosarke i imaćemo muke da ih pobedimo
U utakmici koju smo izgubili sa 74:79 (31:38) svi su podbacili. Svetski sampioni porazeni su posle velike borbe, posle vise nego lose odigranog prvog poluvremena. Sve je pokusavao trener Zeravica u prvom delu igre. Menjao je tim, način igre, ali leka za zonsku odbranu protivnika nije bilo. Da u tom delu igre nije bilo Rate Tvrdića i njegovih poena iz daljine ko zna kako bi se proveli. U drugom poluvremenu Portorikance je uhvatila kriza. Jugoslovenski tim igrao je desetak minuta izvanredno, snazno i ostro. Razbili smo protivnika i uspeli da povedemo 69:61 (36 minut). Međutim samo za dva minuta Portorikanci su serijom od 10:0 preokrenuli rezultat u svoju korist i poveli sa 71. Kod rezultata 69:67 za jugoslovenski tim, Dragan Kapičić, koji je dobro igrao i koji se dobro borio (14 poena) napravio je kardinalnu gresku promasivsi kos kada je bio sam na "ziceru". Odmah zatim je napravio i faul koji je na Portorikance delovao kao infuzija. Uspeli su da izjednače a zatim i povedu. U poslednja dva minuta sve lađe su nam potonule. Nasi igrači napravili su dva faula u napadu (Ćosić i Tvrdić) i to je bio kraj.
Jugoslovenski izvestači su slikovito preneli stanje u nasim redovima "PORAZ NASIH KOSARKASA PROTIV PORTORIKA I MALE SANSE DA SE PLASIRAMO U FINALE RANIO NAM JE DUSU I POVREDIO SRCE". Miljenici nacije su posle godina uspeha doziveli razočaranje. Porazi od svetskih velesila SSSR i SAD nisu toliko boleli ali je losa igra i nezalaganje pojedinih igrača protiv Portorikanaca napravila razdor u nasoj ekipi. U jugoslovenskim sredstvima informisanja pojavile su se informacije o kojima se do tada ćutalo. Od toga da je u reprezentaciju trebalo pozvati veterana Skansija i mladog Zorana Slavnića, do toga da je Ljubodrag Simonović imao povlasćeni status. Pisalo se i o nezadovoljstvu pojedinih igrača vođenjem ekipe.
Kasnije je utvrdjeno da je jedan od igrača Portorika bio dopingovan Reč je o Migelu Kolu, igraču koji je u prvom poluvremenu susreta sa Jugoslavijom uzastopno postigao 8 poena. Odluka Centralnog biroa FIBE, koja je rezultate antidoping testa objavila tek posle nekoliko dana, bila je isključenje portorikanskog igrača iz takmičenja ali ne i celokupne ekipe Portorika. Nasoj ekipi ostale su dve mogućnosti za plasman od prvog do četvrtog mesta. Jedna je bila da pobedi sve protivnike u grupi uključujući i SSSR, a druga je bila da Portorikanci dozive poraz od Italijana sa razlikom između 4 i 9 poena ili da u poslednjem kolu izgubi od Poljske, sto bi ih sa porazom vise od nas isključilo iz grupe timova sa istim brojem bodova. U tom slučaju bi sa istim brojem bodova bili samo mi i Italijani.
Četvrtog dana turnira Jugoslavija je zabelezila i treću pobedu na turniru protiv slabe ekipe Filipina (117:76). Nasi igrači Simonović (20 poena) i Marović (22 poena) su bili najefikasniji, dok Kresimir Ćosić nas najbolji igrač u prve tri utakmice nije ni ulazio igru. I pored visoke pobede PLAVI nisu briljirali. Bio je to samo dobro odrađen posao.
Utakmica sa SR Nemačkom donela je jos jednu pobedu Jugoslavije (81:56), ali su tragovi poraza sa Portorikom i dalje bili primetni. Briljirao je Ćosić (11 poena) svojom igrom u odbrani. Već u sestom minutu bilo je 13:3, a poluvreme je zavrseno rezultatom 43:21 za Jugoslovene. Igra Tvrdića i Jelovca bila je ohrabrujuća pred odlučujući duel sa SSSR-om. Trener Zeravica igrao je sa 11 igrača, jer u igru nije ulazio samo Simonović.
U slaboj igri protiv Senegala (73:57), nije se moglo naslutiti nista ohrabrujuće pred odlučujući susret sa Sovjetima. Sve do 29 minuta simpatični Senegalci su bili u vođstvu, a onda je Plećas izjednačio na 45:45. Serijom koseva Jelovca i Čermaka odvojili smo se na 53:45. Prema izvestaju "Sportovog" izvestača Miodraga Sokolovića, bivseg reprezentativca i saveznog selektora zenske reprezentacije, legende jugoslovenske kosarke "U nasoj beskrvnoj igri vidno je odskakao Vinko Jelovac (14 poena) pozrtvovanjem i spretnosću pod kosevima.Vrlo dobro je igrao Čermak (19 poena), pokusavajući da snaznim prodorima pokrene iz mrtvila nas tim. Njemu je uspesno asistirao Plećas pokusajima da organizuje nase redove. Svi ostali igrači igrali su drugorazrednu kosarku.To se u prvom redu odnosi na Simonovića, Kapičića i Solmana koji deluju umorno i nezainteresovano, kao da se ne radi o olimpijskom turniru."U istom danu otpala je i jedna od kalkulacija vezanih za rezultate Portorika koja bi nama odgovarala. Naime Italijani su u susretu u kome im je bila potrebna pobeda sa vise od 9 razlike pobedili Portoriko rezultatom 71:54 i za korak se priblizili finalnim borbama za medalje.
Posle sestog kola nam je samo pobeda protiv SSSR-a obezbeđivala borbu za medalju ili u slučaju naseg poraza protiv "Zbornaje komande" i poraz Portorika od Poljske u poslednjem kolu značio je da sa istim brojem bodova ostajemo mi i Italijani. A kako smo u međusobnom susretu pobedili Italijane, to bi za nas značilo drugo mesto u grupi i polufinalni susret protiv SAD.
U utakmici koja je prethodila duelu SSSR-a i Jugoslavije vodila se prava drama. Poljaci kojima pobeda protiv Portorika nije donosila nikakav pomak na tabeli, borili su se lavovski. Tri etiri minuta pred kraj su čak i vodili 78:76, ipak pobedio je Portoriko rezultatom 85:83.
Jugosloveni su u duelu sa Sovjetima vodili samo jednom i to na početku (2:0). Sve ostalo pripalo je sovjetskim igračima koji su mirnom i stalozenom igrom gradili put ka pobedi. Nasi su počeli sa petorkom: Plećas, Tvrdić, Kapičić, Jelovac i Ćosić. Veoma brzo u igru su usli Solman i Knezević koji je bio i nas najuspesniji igrač sredinom poluvremena. Ipak prednost SSSR-a rasla je iz minuta u minut. Suterski raspolozeni Sergej Bjelov (22 poena) uspesno je predvodio "Zbornaju". U minutu rezultat je bio 38:24 i kada su skoro svi navijači Jugoslavije već polako dizali ruke od eventualne pobede Jugosloveni su zaigrali na nivou svetskih sampiona i serijom pogodaka (10:0) sveli vođstvo Sovjeta na 4 poena razlike (38:34). Bio je to finis i najbolja tri minuta jugoslovenske ekipe na Minhenskom olimpijskom turniru.Početkom drugog poluvremena smanjili smo razliku na dva poena (4 i 5 ), ali nismo imali snage da rezultat preokrenemo u svoju korist. Kada su iz igre zbog pet penala sredinom drugog poluvremena izasli Plećas (8poena) i Jelovac (9 poena) Sovjeti su serijom pogodaka ostvarili nedostiznu prednost i u susretu u kome nije bilo suvise lepote izvojevali pobedu (74:67).
Po rečima Milorada Sokolovića Knezević, Jelovac i Ćosić (21 poen) pokazali su najvise. Plećas je na momente igrao izvanredno, ali većinom susreta delovao je nervozno i nesređeno. Kapičić je bio bleda senka kosarkasa koji po tradiciji dobro igra protiv SSSR-a. Čermak, Solman i Tvrdić nisu bili izuzetno zapazeni, a Simonović nije učinio nista sto bi zapamtili kao dobro.
Minimalnom pobedom protiv ČSSR-a (66:63) u borbama za plasman od 5-8 mesta izbegli smo mogućnost da ponovimo nas najslabiji plasman na olimpijadama (7 mesto). Protiv ekipe koju smo neposredno pred ovu Olimpijadu pregazili sa 31 poenom razlike izvojevana je mrsava pobeda sa neverovatno slabim procentom suta od 37%. Ljubodrag Simonović je na ovoj utakmici odbio da igra iz lilčnih razloga pa je ceo susret odgledao sa tribina. Poslednji minuti utakmice bili su veoma dramatični i sudbonosni za nas tim. Samo dvadesetak sekundi pre kraja kod rezultata 64:63 za Jugoslaviju eshoslovaci su propustili priliku da povedu. Naime lopta koja je bila na ziceru i u rukama Pospisila iskliznula mu je iz ruku i otisla u aut. Rato Tvrdić (postigao je poslednjih sest koseva za nas tim-ukupno na utakmici 16) je povisio nase vođstvo na konačnih 66:63.
U poslednjoj utakmici turnira, u borbi za 5 mesto protivnik nam je opet bio Portoriko. I mada je na poluvremenu bilo 40:42 za protivnika, nasi su smogli snage i ponovo bez Simonovića ostvarili pobedu od 86:70 u utakmici u kojoj su se kao strelci istakli Jelovac (20 poena), Ćosić (15) i Tvrdić (16).
Osvojeno peto mesto nikako se nije moglo okarakterisati kao uspeh, ali je bilo dobra opomena kosarkasima koji kao da su se uspavali na lovorikama i uspesima prethodne generacije koja je osvojila sve svetske i evropske medalje, a koja je na ovoj olimpijadi pored Ćosića imala svog predstavnika i u kapitenu Dragutinu Čermaku.
Polufinalne borbe na kosarkaskom turniru donele su očekivane pobede favorita SAD (protiv Italije 68:38) i SSSR (protiv Kube 67:61). Posle borbe za treće mesto i ipak iznenađujućeg rezultata (66:65) kojim je Kuba osvojila treće mesto pobedivsi Italiju očekivala se finalna predstava u kojoj su veće sanse davane amerikancima.
A tu se dogodilo najveće iznenađenje u istoriji kosarkaskih olimpijskih turnira. Po prvi put u istoriji ekipa SAD izgubila je utakmicu i to u hičkokovskoj zavrsnici. Kada je ekipa SAD pogotkom Daglasa Kolinsa sa linije penala, tri sekunde do kraja susreta dosla u vođstvo od 50:49 svi u sali su pomislili da je pobednik poznat. Sovjeti su brzo izveli loptu i vreme je nepovratno isteklo. Ipak naknadnom intervencijom Vilijama DZonsa, Generalnog sekretara FIBA utvrđeno je da je sovjetski trener Kondrasin prilikom poslednjeg kosa Amerikanaca trazio tajm aut koji u opstoj galami u dvorani niko nije čuo. Igra je nastavljena, a sirena je ubrzo označila kraj. Amerikanci su počeli da slave ali je onda odlučeno da se sat vrati za tri sekunde i, odigra taj nastavak. Jedesko je bacio loptu preko celog terena a u protivničkom reketu između dvojice američkih igrača nju je uhvatio centar lenjingradskog Sparaka Aleksandar Bjelov i mirno delić sekunde pre kraja o tablu» poslao loptu u kos. Bilo je to 51:50, zlato za SSSR i prvi poraz SAD posle serije od 62 pobede. Junak finala bio je Sergej Bjelov sa 20 postignutih poena.
Analizirajući igru naseg tima treba istaći da je najefikasniji i ujedno najstandardniji igrač bio Kresimir Ćosić (128 poena) koji je ovaj učinak ostvario sutom iz igre od 46,4 % (53-114) i sutom iz slobodnih bacanja od 73% (30-22). Pored ovih pokazatelja treba istaći da je popularni Ćosa u igri proveo najvise vremena (u proseku 26 minuta) i bio najbolji skakač tima sa 61 skokom (44 odbrana-17 napad). Ukupni sut iz igre celog tima je bio 46,9 % i bolji od nas su jedino bili sovjetski kosarkasi sa učinkom 52%.
Minhenski olimpijski turnir ostaće upamćen po mnogo čemu. Za Jugoslaviju to je bio turnir razočaranja na koji smo otisli ne prikrivajući najvise ambicije A vratili smo se sa petim mestom i bremenom problema Ljubodrag Simonović, dvadesettrogodisnji igrač kome su svi predskazivali dugogodisnju reprezentativnu karijeru prestao je da igra za reprezentaciju a od reprezentativnog dresa oprostio se i Misko Čermak kapiten i najiskusniji igrač. Mislili smo da nam predstoje crni dani i da je vreme uspeha proslo a na vrata seniorskog tima kucali su neki novi klinci: Kićanović, Ivković, Dalipagić, Slavnić, Jerkov, Zizić. Pokazaće se kasnije da je to bila zlatna generacija velemajstora kosarkaske igre.
|
