NEOKLASICIZAM (1750
Neoklasicizam je pravac koji se javlja polovinom XVIII veka, kao reakcija na barok i rokoko, na njihovu preteranu ornamentiku i frivolnost. Dolazi do interesovanja za anti ke gradove na jugu Italije (otkri e Herankuleje 1783 g. i Pompeje 1748 g., u blizini Napulja), tako e i iskopavanja u Rimu. Mlade aristokrate zbog obrazovanja odlaze u Italiju na «grand tour» veliko putovanje.
Neoklasicizam zna i ponovno ozivljavanje antike i to doslednije nego klasicizam.
Oko 1780 g. u Rim dolaze umetnici sa svih strana i tada Rim postaje prestonica evropske kulture. Iako je kolevka ovog pravca bio Rim, u Francuskoj je ovaj pravac imao najvise uslova za razvoj, zahvaljuju i racionalizmu i novim drustvenim odnosima. Od 1780 1805 godine pobe uje neoklasicizam, te ponovno interesovanje i prihvatanje anti kih, naro ito rimskih oblika u umetnosti. Siri se itavom Evropom. Vrhunac neoklasicizma u evropskim drzavama: Francuska stil Empire, Engleska Regency, Nema ka Biedermeir.
Preterivanju baroka i kitnjastim ukrasima rokokoa, neoklasicizam se suprostavlja (odlike neoklasicizma: lepota mere, simetrije, ravnoteze, reda i jasno e) idejom klasi nosti.
Anti ka umetnost se uzima kao uzor, ali je nepodrazavaju slepo, nego je nanovo obra uju na osnovu novih na ela racionalnosti, mere, simetrije, reda, istote. Pokreta je razum
SLIKARSTVO
U njemu je bila izrazena jasna i ista kontura. Boja se uglavnom svodi na ahromatske nezasi ene tonove i nanosi se na podlogu ravnomerno u tankom sloju. Nema kontrasta svetlo-tamnog i ne narusava se mir i ne izrazavaju se ose anja. Slikari se nadahnjuju uzorima iz proslosti, naro ito Rafaelom. Filozofi iz doba prosve enost pruzaju jaku podrsku antirokoko slikarstvu.
JACQUES LOUIS DAVID 1825 g.)
Ro en je u Parizu u gra anskoj porodici. Od 1775 1780 g. bio je u Rimu, gde su na njega uticale anti ki kipovi i Rafaelo. Bio je najve i klasicista svoga doba i zvani ni slikar revolucije i od 1804 g. Napoleonov slikar. (Napoleon je bio najve i klasicisti ki junak
Najvise je cenio i slikao anti ke i savremene kompozicije. Njegove slike su trebale biti moralna pouka revolucionarima, kako se za ideju bori i umire.
Odlike njegovog slikarstva su: jasno a prostora, difuzno osvetljenje i fino a konture. Njegov rad se odlikuje moralnom strogosću, trezvenosću i hladnom ozbiljnosću. Dela:
Zakletva Horacija, 1784 g., Luvr, Pariz
Sokratova smrt, 1787 g., Metropolitan museum, NY
Brut, 1789 g., Luvr, Pariz
Maratova smrt, 1793, Kraljevski muzej likovnih umetnosti, Brisel
Napoleon prelazi Alpe, 1801 g., Musee National du Chateau de Malmaison, Rueil
Madam Rekamije, XIX vek
Otmica Sabinjanki
JEAN AUGUSTE DOMINIQUE INGRES 1867 g.)
Engr je studirao u Toulousu, od 1797 g. radi u Davidovom ateljeu u Parizu. Bio je direktor Francuske akademije u Rimu i profesor na Ecole des Beaux-Arts. Bio je najcenjeniji i najuticajniji francuski slikar.
Njegovi rani radovi sadrze sve neoklasicisti ke elemenjte: jasno a forme, jednostrana elegancija i nadahnjivanje uzorima iz proslosti Rafaelom. Obi no ga nazivaju neoklasi arem, a njegove protivnike romanti arima. Ta dva tabora ozivela su staru raspravu izme u «pusenovaca» i «rubensovaca». On je bio prusenovac, ali kao i ostali prusenovci nisu primenjivali u pravoj meri ono sto su govorili. Uvek je smatrao da je crtanje izvor slikanja, ali njegova «Odaliska» ipak otkriva izvanredno ose anje za boju, a isto tako «Odaliska» nije akt klasi nog ideala lepote, iako Engr govori da treba obozavati Rafaela. Istorijsko slikarstvo, kako ga je definisao Pursen, bilo je njegova zivotna teznja, dok je portret za koje kaze da nije voleo, bio njegov najve i izvor prihoda.
U kasnijim delima, koja predstavljaju spoj neoklasicizma i romantizma, izrazava svoju prefinjenu ose ajnost, snaznu ulnost i izuzetnu psiholosku dubinu. istotu forme razvija kroz ponesto artificijelnu fino u proporcije tela. To je tzv. «romanti ki neoklascizam». U romantizmu su pokreta ose anja, a u neoklasicizmu to je razum. Dela:
Edip i Sfinga, 1808 g., Luvr, Pariz
Ossianov san, 1813 g., Musee Ingres, Francuska
Odaliska, 1814 g., slika na platnu, Luvr, Pariz
«Roger osloba a Angelicu», 1819 g., Luvr, Pariz, renesansna pri a u romanti nom ambijentu
Louis Bertin, 1832 g., Luvr, Pariz, crtez olovkom
Louis Bertin, 1832 g., Luvr, Pariz, slika u ulju, spoj psiholoske dubine i fizi ke ta nosti
Luigi Cherubini i muza lirske poezije, 1842 g., Luvr, Pariz, kontraverzna slika, kombinira klasi nu ikonografiju sa proniciljivim portretisanjem modela
Madame Moitessier, 1856 g., Nacionalna galerija London, preciznost i bogatstvo detalja na kostimu naglasavaju ulnu lepotu i drazesne pregibe tela.
FRANCOIS GERARD 1837 g.)
Bio je Davidov u enik. Prvo je bio neoklasicista, a kasnije spaja dva pravca kao i Ingres. Dela:
Psiha prima prvi Amorov poljubac, 1798 g., Luvr, Pariz, klasi an mit o spoju duse i tela, postoji nesto ljupkosti svojstvene rokokou
Madame Recamier, 1805 g., Muzej Carnavalet, Pariz (Madam Juliette Recamier, prelepa i drazesna zena bogatog bankara, pozirala mnogim slikarima), slika u gr kom stilu.
ANDREA APPIANI 1841 g.)
Bio je predstavnik italijanskog neoklasicizma. Bio je Napoleonov dvorski slikar u Italiji. Od 1803 1807 g. u slavu carevih poduhvata, izradio je seriju slika u Dvorani Karijatida u Palazzo Reale u Milanu. Kako se pove ava broj motiva, tako i njegov slikarski jezik postaje kompleksniji. Koristi snazan chiaroscuro po uzoru na Karava a, strogim bojama metalnog odsjaja, koje upu uju na duhovnu snagu, kao kontrast neznim pastelnim bojama tipi nim za jednu vrstu senzualnijeg klasicizma. Javile su se dve tendencije: si usno je jukstaponirao monumentalnom, a minijaturu i kameju sa divovskim.
VAJARSTVO
U vajarstvu neoklasicizma se isti e istota oblika, ljudski akt bez strasti, hladno a, strogost, jasno a i plemenitost konture, dominacija pravih linija i naturalisti no prikazivanje detalja. Razvijeno je portretno vajarstvo, to jest, prikazivanje savremenih li nosti u anti koj nagoti je bilo uobi ajeno.
U stvari, vajare pritiska autoritet pridavan anti kim statuama (Apolon Belvederski), kao najvisi ideal gr koga genija. Druga tesko a je ideal beskompromisne realisti ne «istinitosti». Portret je jedina oblast u kojoj vajarstvo moze da opstane.
ANTONIO CANOVA (1757 1822 g.)
Ovaj Venecijanac je bio veliki neoklasicisti ki vajar i slikar. Radio je portrete svih lanova Bonapartove porodice. Radio je u skladu sa Winkelmanovim na elom: «plemenite jednostavnosti i mirne veli ine», te je izbegavao suvisan mermer da bi do arao raskosne nabore draperije. Radio je nagu statuu Napoleona. Od 1779 g. u vrstio je svoju karijeru u Rimu. Dela:
Grobnica grofice Marije Kristine 1805 g., Avgustinska crkva, Be
Napoleon kao Mars Mirotvorac 1808 g., mermerna statua, Apsley House, London
Italska Venera, 1812 g., mermerna statua
Pauline Borghese kao Venera, 1808 g. mermerna statua, Galerija Borghese, Rim
|
