Pojavi čoveka i za njega karakterističnog psihičkog zivota predhodi dug period razvitka zivih bića. Do njega dolazi putem novog, drugačijeg nego kod zivotinjskih predaka, načina prilagođavanja novim i veoma izmenjenim uslovima opstanka.
Smatra se da otprilike 14 miliona godina razvitak u to vreme najrazvijenije vrste sisara- primata- kreće u nekoliko pravaca. Jedan čine antropoidni majmuni- simpanza, gorila, orangutan- a drugi majmunska vrsta (homidi), iz koje se razvija čovek. Razvitak antropoidnih majmuna prestaje, a majmuna- neposrednih predaka čoveka se nastavlja. Kod te se vrste razvijaju određene odlike koje vode ka pojavi čoveka. Pre oko 4 miliona godina javlja se vrsta koja za kretanje koristi snazne udove i izrađuje neka primitivna oruđa. Razvitak se produzuje ali znatno brze. Smatra se da homo sapiens nastaje oko 100 000 godina unazad. Vrsta u koju spada savremeni čovek (homo sapiens sapiens) javlja se nesto kasnije.
O nastanku čoveka kao vrste i njegovih karakteristika, pa i odluka ponasanja i psihičkog zivota, govori se kao o filogenetskom razvoju čoveka. Tri bitna uslova tog razvitka su rad, drustveni zivot i razvijenost govora. Do razvitka govora doveo je upravo rad. Zajednički rad izaziva potrebu uzajamnog saopstavanja, koje se ostvaruje formiranjem govora kao sredstva komunikacije među ljudima. Radi uspesnog ostvarenja radne delatnosti, kao i usled potrebe zajedničkog zivota, formira se ljudski govor.
Govor se javlja uvek kao sistem glasova za saobraćaj i sporazumevanje u određenoj zajednici; on je uvek govor određene grupe ljudi i čini jezik te grupe. Zahvaljujući postojanju govora i jezika, psihičke funkcije kod čoveka postaju mnogo razvijenije nego kod nizih vrsta zivih bića. Upravo govor i omogućava formiranje za čoveka karakterističnog psihičkog zivota. Psihički zivot čoveka razvija se zajedno sa razvojem radne delatnosti čoveka. Nema detaljnijeg uvida u razvoj psihičkog zivota. Moze se samo na osnovu antropoloskih nalaza zaključiti da taj razvitak počinje sa pojavom starijeg kamenog doba, pre nesto vise od 800 000 godina. On je do pojave novog kamenog doba, koji počinje pre 13 000 do 10 000 godina, veoma spor. Od tada su, kao i promene u izradi oruđa i oruzja, i promene u psihičkom zivotu veće i brze. U to vreme čovek poseduje već izgrađen i razvijen simbolički sistem u vidu raznih jezika kojim se koriste pojedine ljudske grupe. Upravo zahvaljujući pre svega razvijenosti jezika i sve razvijeni 454h714e joj radnoj aktivnosti, razvijaju se i sve psihičke funkcije.
Ne postoji detaljniji uvid u taj razvitak. Moze se zaključiti da se u toku filogenetskog razvoja čoveka razvijaju sve vrste psihičkih funkcija i razna psihička svojstva karakteristična za čoveka. Raste broj potreba i motiva kao pokretača aktivnosti, kao i ciljeva kojima čovek tezi. Brijnije, različitije i slozenije postaju i emocije kao sastavni deo svih ljudskih akcija i reakcija.
Reč "emocija" predstavlja termin oko čijeg tačnog značenjase psiholozi i filozofi spore vise od jednog veka. U najbukvalnijem smislu, oksfordski rečnig engleskog jezika definise emociju kao "bilo koje uzrujanje ili uznemirenje uma, osećanja, strasti; bilo kakvo mentalno stanje besa ili nespokojstva." Ja pod emocijom podrazumevam osećanje i raznolika misljenja, psiholoska ili bioloska stanja, i raspon raznovrsnih mogućnosti ponasanja. Postoji na stotine emocija, zajedno sa njihovim hibridima, varijacijama, mutacijama i nijansama. Svakako emocije su mnogo prefinjenije no sto postoje reči kojima bi se opisale.
Istrazivači nastavljaju raspravu o tome koju bi emociju trebalo smatrati primarnom- plavo, crveno ili zuto, osećanje od kojih proističu sve nijanse- sve do toga da li takve osnovne emocije uopste postoje. Neki teoretičari predlazu osnovne grupacije, mada nisu svi oko istih slozni. Osnovni pretendenti, ili neki od članova grupa, jesu:
BES: razjarenost, uvredljivost, ozlojeđenost, gnev, razdrazljivost, ogorčenost, uznemirenost, jarost, zlovolja, ljutnja, netolerantnost, odbojnost, a mozda u ekstremnim slučajevima, i patoloska mrznja i nasilje.
TUGA: jad, bol, zalost, neraspolozenje, turobnost, utučenost, samosazaljenje, a u patoloskim slučajevima- teska depresija
STRAH: uznemirenost, zebnja, nervoza, zabrinutost, konsternacija, nesigurnost, labilnost, sumnjičavost, razdrazljivost, prestravljenost, uzas; kao psihopatoloski oblici- fobija i panika.
UZIVANJE: sreća, radost, opustenost, zadovoljstvo, ushićenje, odusevljenje, vedrina, ponos, čulno uzivanje, uzbuđenje, razuzdanost, prijatnost, satisfakcija, euforija, nepredvidljivost, ekstazičnost, a u krajnosti- manija.
LJUBAV: prilagodljivost, druzeljubivost, poverenje, dobrota, privlačnost, odanost, obozavanje, zaluđenost, agape.
IZNENAĐENJE: sok, zapanjenost, zadivljenost, čuđenje.
ODVRATNOST: Prezir, omalovazavanje, nipodastavanje, gnusanje, averzija, nenaklonost, odbojnost.
Stid: krivica, neprijatnost, kajanje, ponizenje, zaljenje, tugovanje, obamrlost, skrusenost.
Jos jednom, ovim spiskom se ne resavaju sva pitanja o kategorizaciji emocija. Na primer, sta su mesana osećanja kao sto je ljubomora, varijanta besa, pri kojoj su isprepletani tuga i strah? Sta je sa vrlinama, kao sto su nada i vera, hrabrost i oprastanje, sigurnost i smirenost? Ili nekim uobičajenim manama, osećanjima kao sto su sumnja, nadobudnost, lenjost, tromost ili dosada? Nema jasnih odgovora; naučna rasprava o razvrstavanju emocija se nastavlja.
Po Nikoli Rotu primarne emocije su strah, gnev, radost i zalost
STRAH
Za primarne emocije karakteristično je da se javljaju relativno rano u toku individualnog razvitka i da se javljaju uz različite potrebe, motive i aktivnosti, pa prema tome često. Od primarnih emocija najčesća i najvaznija je emocija straha. Osećanje straha se po pravilu javlja kao reagovanje na situacije koje se ocenjuju kao opasne za nas a mi se ne osećamo spremni da se toj pretećoj opasnosti suprotstavimo. Za pojedinca postoje u svetu mnoge potencijalne opasnosti i strah se relativno često javlja. Često se javlja već kod malog deteta. Iznenadni jaki zvuk i neočekivano gubljenje podloge smatraju se drazima na koje već sasvim malo dete reaguje strahom. Kod odraslih su različite situacije koje mogu izazvati strah: opasnost da će se izgubiti voljena osoba, imovina, polozaj, ugled i mnoge druge situacije. Ako se opasnost koja je izazvala strah produzava, a sve vise postaje jasna nasa nemoć suprostavimo opasnosti, strah se uvećava i prelazi u dozivljaj uzasa. U tom stanju ponasanje ne odgovara situaciji, postaje nekorisno i necelishodno; i govorimo o panici.
Tri pomenute karakteristike osećanja- promene u fizioloskim procesima, u pokretima i karakterističan dozivljaj- jasno se pokazuju i kod straha. U stanju straha dolazi do izrazitih fizioloskih promena. Uvećava se pokretljivost organizma: pored promena u izrazu lica dolazi do veće napregnutosti misića, učestalih pokreta ruku i nogu, a eventualno i do bezanja. Najzad, strah se dozivljava kao intenzivno osećanje neprijatnosti.
Strah utiče na mnoge druge psihičke procese. Ako je intenzivan, strah smanjuje nivo intelektualnih procesa i misljenje postaje manje zivo i celishodno, usvojeni moralni principi slabe i često se u strahu čini ono sto pojedinac inače ne bi učinio i čega se kad prođe emocija stidi.
Strah u normalnim slučajevima nestane kad prestane situacija koju ocenjujemo kao opasnu. Ali i preduzimanje akcija u opasnosti dovodi do smanjenja ili nestanka staha. Kod čoveka koji vidi da se s uspehom suprostavlja opasnosti strah se gubi. Učesnici u ratnim okrsajima i borbama često navode da su osećali stah pre početka bitke, ali kada je do nje doslo i oni u njoj aktivno učestvovali, strah se gubio. Celishodna akcija kojoj se suprostavljamo opasnosti najuspesnije je sredstvo za otklanjanje straha.
Strah je normalna reakcija na opasnost. Dok ne postane suvise intenzivan, on moze da koristi jer aktivira organizam i čini ga spremnim da se odupre opasnosti. Strah je često vazan motiv ponasanja ljudi. Roditelji koriste strah kod dece kao jedno od sredstava za vaspitanje. i drustvo koristi strah od različitih vrsta kazni (drustvene osude, globe, zatvora) kao sredstvo za odrzavanje drustvenih normi i postovanje zakonskih propisa.
Često se javlja strah kao jedan od simptoma u dusevnim poremećajima i bolestima. Kod psihičkog oboljenja melanholije osećanje potistenosti često je praćeno intenzivnim strahom. Kod laksih dusevnih poremećaja, neuroza, često se javlja posebna vrsta straha koja se naziva anksioznosću ili teskobnosću ili strepnjom, a pod kojom se podrazumeva intenzivan dugotrajan strah pri kome osoba ne zna tačno od čega se plasi. Posebnu vrstu straha predstavljaju fobije, pod čime se podrazumeva strah od određenih objekata i situacija (vode, zatvorenog prostora, mnostva ljudi), a koje ne predstavljaju stvarnu opasnost niti opravdan i racionalan razlog straha.
GNEV
Gnev, kao i druge slične emocije, ljutnju, srdzbu, bes - izaziva ometanje zadovoljenja nasih motiva i ostvarenja nasih ciljeva. Uzmemo li detetu igračku ili sprečimo li njegovo slobodno kretanje rukama i nogama, izazvaće to kod deteta reakciju gneva. Slično: ako se odraslom čoveku ispreči neka smetnja da postigne zeljeni polozaj ili zeljeno priznanje, pojaviće se kod njega ljutnja ili gnev. Naročito lako se javlja intenzivno osećanje gneva ako je neka druga osoba uzrok sprečavanja zadovoljenja nasih motiva.
Intenzitet ovog osećanja veoma varira, on se kreće od bezumnog besa do sitnih ali čestih negodovanja. Iako relativno slabo po intenzitetu, ova negodovanja često su dozivljaji koji znatno utiču na ponasanje ljudi. Ispitujući koje su situacije najčesće izvori takvog čestog negodovanja utvrdili su istrazivači da su to pre svega drugi ljudi, njihovi postupci i njihove osobine.
Kao sto se sa uzrastom menja uzrok javljanja gneva, menja se i njegovo izrazavanje. U ranom detinjstvu manifestuje se gnev u jasno izrazenim agresivnim pokretima. Kasnije, jer stičemo iskustvo da okolina negativno reaguje na takvo manifestovanje gneva, izrazi gneva ostaju prikriveni i manje direktni. Sve se vise izrazavaju psovanjem, potcenjivanjem i ismevanjem drugih osoba i ogovaranjem.
Fizioloske promene koje se javljaju pri gnevu- ubrzani krvotok, ubrzano disanje, zadrzavanje aktivnosti probavnih organa i druge - dovode do mobilizacije telesne energije i do veće pripremljenosti organizma da otkloni prepreke zadovoljenju motiva, a sto je i dovelo do emocije, gneva.
Gnev se redovno manifestuje u agresivnosti. Ponekad se ta agresivnost direktno pokazuje. Ali kad su izvor gneva osobe prema kojima je za nas opasno ili stetno da ispoljimo agresivnost, agresivnost se često prenosi na druge osobe, iako one nisu stvarni izvor smetnji da zadovoljimo nase motive. Čovek čiji je gnev izazvao njegov predpostavljeni, koji ga je ukorio ili ga nije nagradio očekivanom nagradom, često ispoljava agresivnost na drugim osobama, na članovima svoje porodice ili na drugim osobama čije mu reakcije neće biti na stetu.
RADOST I ZALOST
Veoma česte emocije, a koje se redovno u nasem zivotu izmenjuju, jesu radost i zalost. Radost se javlja obično kada postizemo postavljeni cilj. Njen intenzitet zavisiće od toga koliko je taj cilj za nas bio vazan. Zalost se najčesće javlja kada izgubimo nesto sto je za nas bilo od vrednosti i značaja. Zalost je za razliku od ostalih emocija manje aktivna, manje osposobljuje organizam za akciju.
ČULNA OSEĆANJA
Osećanja koja se javljaju uz čulne utiske, uz osete, nazivaju se čulnim osećanjima. Ova su osećanja vrlo česta i vazna za odrzavanje čoveka. Javlaju se pre svega uz čulne utiske koji su bioloski vazni, uz organske osete, osete ukusa, a prvenstveno uz osete bola
Oseti bola i dozivljaji neprijatnosti koji se vezuju uz ove osete obično su tako usko povezani da mi ove dozivljaje tesko odvajamo i razlikujemo. U svakodnevnom govoru često koristimo izraz osećanje ili emocija bola, iako je dozivljaj bola po pravilu oset. Kad je oset bola slabe jačine, on ne izaziva uvek dozivljaj neprijatnosti. Obično sa porastom intenziteta oseta bola dolazi i do intenzivnog dozivljaja neprijatnosti. Intenzitet ovog dozivljaja naročito povećava strah.
OSEĆANJA UPRAVLJENA KA SOPSTVENOJ LIČNOSTI
Postoji veliki broj emocija koje se javljaju povezano sa sadrzajima nasih misli i predstava. Grupu takvih emocija predstavljaju osećanja u vezi sa sopstvenom ličnosću.
Između ovih osećanja veoma često su osećanja uspeha i neuspeha. Kad ocenjujemo da je ono sto smo postigli od vrednosti, javlja se osećanje uspeha; a kad ocenimo da je postignut rezultat koji je bezvredan, javlja se osećanje neuspeha. Kad se postignuti rezultat ocenjuje kao veoma značajno dostignuće nase ličnosti, kao njen izrazit uspeh, javlja se osećanje ponosa. Kada, međutim, postupimo suprotno idealima i moralnim principima koje smo usvojili, javlja se osećanje stida.
Moralna osećanja čine pre svega osećanje zadovoljstva i ponosa da postupimo prema određenim usvojenim moralnim principima i osećanje stida, krivice i kajanja sto nismo prema tim, od nas usvojenim, unutrasnjim principima delovanja postupili. Ako je doslo do razvitka moralnih osećanja, onda će svest da smo prekrsili neki od nasih usvojenih moralnih principa izazvati kod nas osećanje krivice. Kad svoje prosle postupke ocenimo kao neispravne, ili kao postupke koji su doneli stetu nama ili drugome, govorimo o osećanju kajanja.
OSEĆANJA UPRAVLJENA KA DRUGIM OSOBAMA
Najvaznije između osećanja upravljenih ka drugim osobama jeste osećanje ljubavi. Postoje različite vrste ljubavi. Sastavni deo materinske ljubavi je opazanje svoga deteta kaoslabog i kao bića kome je potrebna pomoć, zadovoljstvo sto mu se moze pruziti pomoć i zastita, te stalna teznja da sopstvenom detetu bude sto bolje.Često se naglasava da je to najnesebičnija emocija i osnova altruističkog ponasanja. Ljubav deteta prema majci sadrzi kao vazan sastavni dozivljaj potrebe za zastitom i pomoći od drugoga. Kod odraslog deteta to osećanje u velikoj meri sadrzi dozivljaj zahvalnosti za pruzenu pomoć i podrsku. U umetnosti najčesće prikazivano osećanje ljubavi je pokazivanje romantične ljubavi zaljubljenih. Ukazuje na snagu tog osećanja i njegov uticaj na celokupno ponasanje pojedinca. Ovo osećanje počiva na zelji da se bude zajedno sa osobom drugog pola i njegov intezitet zavisi od toga da li je takvu zelju lakse ili teze ostvariti. Teskoća ostvarivanja zelje dovodi do jačanja inteziteta ovog osećanja, i ono je najintenzivnije tamo gde postoji odvojenost od voljene osobe i teskoća da se ona preovlada. Jezgro svih vrsta osećanja ljubavi čini dozivljaj privlačnosti za određenu osobu, osećanje neznosti i odanosti prema njoj i zelja za zajednicom sa njom.
Pored osećanja ljubavi, česta osećanja iz ove grupe jesu osećanje ljubomore, zavisti mrznje, osećanje simpatija, sazaljenja, prezira, zluradosti i mnoga druga. Sustina osećanja ljubomore jeste da voljena osoba od koje očekujemo da svoju ljubav i paznju usmeri prema nama, to ne čini, nego ih upravlja na druge osobe. Stepen ljubomore zavisiće od toga koliko nam je ljubav uzvraćena, kao i od osećanja sopstvene nesigurnosti. Ukoliko je osećanje nesigurnosti veće, veća je verovatnoća za javljanje ljubomore. Ljubomora postoji i između braće i sestara, u krugu prijatelja i drugim odnosima među ljudima.
Osećanje zavisti se javlja kad neka osoba poseduje nesto sto bismo zeleli za sebe, a naročito kad smatramo da mi na to imamo vise prava nego ta druga osoba. Kad uz osećanje neprijateljstva postoji i zelja da se drugoj osobi naskodi, da se ona unisti - govorimo o osećanju mrznje. Mrzi se obično osoba koja ima neki značaj za nas, koja nam je psiholoski bliska.
ESTETSKA OSEĆANJA
Postoji veći broj osećanja koja se mogu uvrstiti u grupu osećanja koja uključuju ocenjivanje vrednosti nečega. Među ova osećanja ubrajaju se osećanja postovanja i strahopostovanja. Posebnu grupu tih osećanja vrednovanja čine estetsa osećanja. Pod njima podrazumevamo osećanje prijatnosti izazvano nasom ocenom da je nesto lepo. Sustinu lepog proučava estetika. Ona razmatra da li je osećanje lepog dozivljaj sklada, reda i srazmere kao sto neki smatraju, ili je dozivljavaj usklađenosti između oblika i sadrzaja, ili počiva na nekom drugom momentu.
SENTIMENTI
Opisana osećanja, i primarna i ona upravljena na sopstvenu ličnost i usmerena ka drugim osobama, redovno su sastavni deo slozenih dispozicija koje se zovu sentimentima. Sentimenti predstavljaju stečenu slozenu dispoziciju za emocionalno reagovanje u vezi sa nekom osobom ili nekim objektom. Oni su struktura ili sistem tragova u nervnom sistemu koji se aktualiziraju, spajaju u dejstvo, kad postanemo svesni objekta prema kome postoji sentiment. Zavisno od situacije u kojoj se nalazi objekat javljaju se i vrste emocija. Pojam sentimenta je veoma pogodan da se objasni slozenost i povezanost naseg emocionalnog ponasanja.
AFEKTI i RASPOLOZENJA.
Afektima se obično označavaju intenzivna emocionalna stanja koja se naglo javljaju, imaju buran tok i praćena su izrazitim telesnim promenama. Svaka emocija, a naročito primarna emocija, postaje afekat kad se razvije do velikog inteziteta.
Primeri afekta su: bes, paničan strah, neobuzdana radost. Kod afekata je uticaj na intelektualne procese veoma izrazit i jako je smanjena svesna kontrola sopstvenih postupaka. Misljenje postaje rigidno i uporno se zadrzava na istim idejama, ono postaje nekritično, javlja se nesposobnost da se postupi metodički i po planu. Energija se oslobađa i izaziva povećanu aktivnost organizma. Zato kod afekata imamo brojne i intenzivne pokrete: kretanje, plakanje, vikanje. Ukoliko se afekat ne izivi moze doći do psihosomatskih poremećaja.
Kod afekata se mogu uočiti izvesne karakteristike u njihovom javljanju i toku. Ako situacija koja izaziva osećanje dugo traje ili se često ponavlja, moguće je da osećanje koje se javlja uz ovu situaciju počne da slabi i da se postepeno gubi. Ova pojava se naziva zasićenosću ili saturacijom osećanja. Takođe se javlj pojava prenosa ili iradijacije osećanja. Sa jednog intelektualnog sadrzaja osećanje se prenosi na drugi zbog toga sto se ovi sadrzali povezuju.
O manje intenzivnim emocionalnim stanjima, a koja relativno dugo traju i daju emocionalni ton svem nasem dozivljavanju, govorimo kao o raspolozenjima. Ona su često izazvana događajima koji su izazvali intenzivna osećanja prijatnosti ili neprijatnosti, pa ta osećanja u oslabljenom inenzitetu i bez znanja o tome sta ih je izazvalo traju. Postoji veliki broj različitih raspolozenja koja se sva mogu svrstati u dve velike grupe: u grupu pozitivnih i grupu negativnih raspolozenja. Postoje individualne razlike, uslovljene osobinama temperamenta, u tome koliko će se često javljati, koliko dugo će trajati i kakva će se raspolozenja javljati.
Emocionalno izrazavanje zavisi od dva činioca: od nasleđa i njime određenih normalnih fizioloskih promena pri emocijama i od socijalnog učenja.
Čarls Darvin je ukazao na vaznost nasleđa u emocijonalnom izrazavanju. Po njemu, emocionalna ekspresija je delom neposredna posledica fizioloskih promena koje se zbivaju u emocionalnom stanju. Zbog fizioloskih promena u emocijama dolazi do pojava bledila, crvenila, drhtanja i drugih spoljnih izraza emocionalnih stanja. Emocionalni izraz je delom ostatak nekad korisnih pokreta u situacijama vaznim za jedinku, a u kojima i dolazi do intenzivnih emocija. Na primer stalan i kod svih jednak redosled pokreta pri emociji iznenađenja- a ukom se stanju redom javlja: zatvaranje očnih kapaka, pokreti glave, pokretanje vrata unapred, zatim pokretanje ramena i najzad čitavog tela- predstavlja na nasleđu zasnovanu pripremljenost jedinke da se upusti u borbu sa eventualnom opasnosću. i stiskanje pesnica u ljutnji ili skupljanje zuba u besu predstavljaju ostatke napadačkih pokreta nasih predaka u situacijama kad su bili ugrozeni. Izvesna sličnost u izrazavanju emocionalnih stanja kod svih ljudi govori o ulozi nasleđa u emocionalnoj ekspresiji.
Međutim, izrazavanje emocija zavisi i od učenja kako da izrazavamo određene emocije. Antropoloski nalazi pokazuju da se iste emocije u različitim uslovima i sredinama izrazavaju na različit način. Pljuvanje na nekoga kod nas je, i kod mnogih drugih naroda, izraz krajnjeg prezira, a kod nekih afričkih plemena znak naklonosti i dobre volje. Sirom otvorene oči kod nas su izraz čuđenja, a kod Kineza veoma često znak ljutnje. Zvizdanje na nekoj priredbi dosad je uglavnom bilo znak nezadovoljstva, a sve česće se danas označava odobravanje. Postoje među pripadnicima različitih kultura i razlike u stepenu izrazavanja emocija. Indijanci i narodi Dalekog istoka u mnogo manjoj meri pokretima izrazavaju svoje emocije nego sto to čine stanovnici juga Evrope ili Amerike. Sve to pokazuje da je u znatnoj meri emocionalni izraz ponasanje koje se uči pripadnosću određenoj kulturi.
VRSTE EMOCIONALNOG IZRAZA
Emocije se manifestuju u različitim pokretima, a pre svega u izrazu lica, u pokretima tela i u promenama glasa. Najčesće se kao izraz emocija javljaju pokreti lica (mimike). Ispitivano je koji od pokreta lica predstavljaju najupadljivije izraze emocija. Zaključeno je da su to pokreti misića oko očiju i misića oko ustiju. Na osnovu ovih pokreta formiraju se i karakteristične razlike u izrazu lica pri pozitivnim i pri negativnim osećanjima, kao sto to pokazuje shematski slika 1. Pri zadovoljstvu podignuti su misići oko očiju i usta, a pri nezadovoljstvu su spusteni.
slika 1.
Česte karakteristične pokrete pri emocijama predstavljaju i pokreti tela, naročito udova (pantomimika). Za strah su karakteristični pokreti udaljavanja od onoga sto je izazvalo strah. Kod gneva su karakteristični česti i intenzivninekoordinirani pokreti. Zalost se pokazuje kroz opusteno i mlitavo drzanje tela, a radost karakterise čvrsto i nagore upravljeno drzanje.
I glas čoveka je veoma izrazit znak emocija. Jecanje i plač karakteristični su za zalost, smeh za radost, nagli vrisak za strah i iznenađenje. i redovni govor izrazava emocionalnost govornika. Pri gnevu glas je po pravilu povisen, duze reči se skraćuju, a pauze između govornih celina smanjuju. Kod zalosti je tempo govora usporen i pauze između pojedinih reči produzene. Emocionalni izraz glasa ima vaznu ulogu i kod pevača. Periodične varijacije u jačini i visini tona (vibrator) karakterisu pevanje pojedinih pevača, Pa kod nekih pevača imamo utisak da pevaju sa vise osećanja nego drugi. Prema nekim istrazivačima glas odaje emocije vise nego izraz lica. Posebnim aparatima, vibrografima, moguće je utvrditi osećanja i promene u osećanjima i kod onoh ljudi koji inače uspesno skrivaju svoje emocije.
OCENJIVANJE EMOCIJA NA OSNOVU IZRAZA
U saobraćaju sa ljudima mi stalno pratimo njihov emocijalni izraz. Na osnovu njega mi ocenjujemo kako reaguju na nase postupke, procenjujemo njihove namere i orjentisemo nase ponasanje. Izvrseno je dosta ispitivanja o tačnosti ocenjivanja emocija na osnovu izraza, a posebno na osnovu izraza lica. Ova ispitivanja su pokazala da mi na osnovu izraza lica sa relativnom sigurnosću mozemo oceniti postojanje pozitivnih odnosno negativnih osećanja. Teze procenjujemo pojedine vrste slozenih osećanja. Istrazivanja pokazuju da vrlo često iste izraze mogu da ocene različite osobe kao ekspresije različitih emocija. Često na primer, izraz lica koji neki ocenjuje kao izraz straha, drugi ocenjuju kao izraz iznenađenja ili gneva. Ipak je ocenjivanje pojedinih emocija na osnovu izraza sigurnije nego sto bi bilo da je slučajno pogađanje. Iako mi ne mozemo sa sigurnosćuoceniti na osnovu izraza svaku slozenu emociju, mi ne mozemo sa dosta velikom sigurnosću razlikovati na osnovu izraza pojedine grupe emocija od drugih grupa emocija, i izbeći njihovo zamenjivanje.
Američki psiholog Vudvort izradio je na osnovu rezultata većeg broja istrazivanja o tačnosti ocenjivanja emocija, skalu koja sazeto prikazuje nalaze o mogućnosti razlikovanja emocija po izrazu. On je podelio emocije na sest sledećih grupa:
ljubav, sreća, veselost
iznenađenje
strah i patnja
gnev i odlučnost
gađenje i odvratnost
prezir
Dok se emocije istig grupa kao i susednih grupa tesko mogu razlikovati na osnovu izraza, retko će se ili nikad zameniti one emocije koje su u gornjoj skali jedne od drugih udaljene za dva ili vise stepeni. Teze se zamenjuju one emocije koje su vise udaljene u toj skali, na primer, emocija ljubavi sa emocijom gađenja
Mi emocije na osnovu izraza relativno tačno ocenjujemo, pre svega zbog toga sto ne koristimo pri ocenjivanju samo jednu vrstu podataka, nego različite vrste znakova. Tačnoj oceni emocija naročito pomaze poznavanje situacije u kojoj se javlja emocionalni izraz. Mi u stvari često vise na osnovu poznavanja onoga sto se zbiva nego na osnovu slike emocionalnog izraza i ocenjujemo emocije kod subjekata koje posmatramo. U procenjivanju tuđih emocija na osnovu izraza pomazu nam i konvencionalni emocionalni izrazi; u određenom drustvu utvrđeni način izrazavanja određenih emocija. Ponekad ti konvencionalni izrazi emocija i otezavaju tačno ocenjivanje emocija, jer ljudi često namerno izrazavaju emocije kada ih nemaju ili pokusavaju da izrazom manifestuju suprotne emocije od onih koje stvarno imaju.
ORGANSKE PROMENE PRI OSEĆANJU
Sastavni deo emocija čine promene u funkcionisanju različitih organa. Telesne promene kod intenzivnih osećanja veoma su intenzivne. Često kod osoba koje su u emocionalnom stanju mozemo primetiti crvenilo ili bledilo, drhtanje ili znojenje.
Koliko su brojne telesne promene pri emocijama, pokazuju i različita sistematska ispitivanja. U jednom istrazivanju izvrsenom u toku drugog svetskog rata na 4000 pilota o tome kakve telesne promene su primetili tokom vazdusnih borbi sa neprijateljem, u situaciji u kojoj se zakonito javljaju emocije, pre svega strah, utvrđeno je da kod svih ispitanika dolazi do različitih telesnih promena. Da često ili ponekad dozivljavaju:
lupanje srca i ubrzan puls izjavilo je 86%
napetost misića 83%
suvoću usta 80%
znojenje 79%
pomeranje u stomaku 76%
potrebe za mokrenjem 65%
drhtanje 64%
opstu slabost i klonulost 41% ispitanika
Najizrazitije i najčesće promene pri emocijama su u krvotoku, disanju i u sprovodljivosti električne struje kroz kozu. Javljaju se i mnoge druge promene u emocionalnom stanju npr, promene u radu nekih zlezda sa unutrasnjim lučenjem (posebno nadbubrezne koja luči adrenelin i tako aktivira mnoge organe i stitne zlezde koja regulise metabolizam. Zatim promene u radu organa za varenje, promena u veličini zenice, u količini lučenja pljuvačke, unapregnutosti misića.
Smisao različitih telesnih promena u emocionalnom stanju prema misljenju stručnjaka jeste da se organizam osposobi za povećani napor u situaciji koja je izazvala emocije. Emocije, aposebno intenzivne emocije, prvenstveno izazivaju takve situacije koje predstavljaju za čoveka potencijalnu opasnost. U takvoj situaciji ubrzano disanje, a posebno povećanoudisanje vazduha, predstavlja uvećano dovođenje kiseonika u organizam i omogućava ubrzano pretvaranje hranljivih materija u energiju. Povećani krvotok i povećan priliv krvi u mozak i udove, a smanjen priliv krvi u trbusne organe, omogućavaju intenzivniji rad mozga i uspesnije korisćenje udova. i ostale telesne promene doprinose većem aktiviranju organizma, njegovom boljem osposobljavanju da se suprostavi neočekivanoj opasnosti, a koja je i izazvala emocionalano stanje. Ima, međutim, slučajevada iznenadna situacija, ocenjena kao veoma opasna, izazove kočenje, paralizovanje aktivnosti i mozga i misića. To nazivamo emocionalnim sokom.
Zato emocije, a naročito neprijatne emocije, posebno dugotrajno strahovanje i česte brige mogu ostetiti rad ovih organa i izazvati njihovo oboljenje. Postoje dve vrste stetnih posledica:
Neutronsko reagovanje
Tzv. Psihosomatski poremećaji
TRAUMA I POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ PTSP
Najčesće i nasnaznije na psihičko i telesno zdravlje negativno deluju psihičke traume, stresovi, osećanje aksiojnosti, frustracije i konflikti. Pod psihičkim traumama podrazumevaju se snazni, dramatični događaji opasni po sopstveni fizički i psihički integritet ili opstanak ili po integritet i opstanak svojih najblizih. Značaj trauma za nastanak neurotskih poremećaja Frojd je posebno isticao na početku svoje karijere. On je traumu definisao kao preplavljenost snaznim drazima koje kod čoveka izazivaju veoma neprijatno psihičko stanje, sa kojima čovek "ne moze da izađe na kraj" i kojih ne moze da se oslobodi praznjenjem. Ovoj odredbi pojma traume moglo bi se dodati da fizički intenzitet drazi ne mora uvek biti veliki, već da situacija moze imati smisao velike opasnosti; npr, tiho savetovanje lekara u susednoj sobi posle koga detetovu majku odvode u bolnicu.
Tipični traumatski događaji su smrt bliske i voljene osobe, pozar koji unisti godinama sticanu imovinu, katastrofalni zemljotres, uragan ili tornado koji opustosi čitave oblasti i odnese mnogo zivota, saobraćajni udesi, neuspeo prvi seksualni odnos sa devojkom do koje je plasljivom mladiću veoma stalo itd. Rat takođe donosi veliki broj traumatskih iskustava.
U psihijatriji je nedavno uvedena posebna kategorija neurotičnih poremećaja- posttraumatski stresni poremećaj:
Iako su ga molili Som Čit, izbeglica iz Kambodze, nije dozvolio trojici sinova da kupe puske- igračke AK-47. Njegovi sinovi- od sest, devet i jedanaest godina- zeleli su pusku da bi se igrali igre koju su neka deca nazivala "Perdi". Tokom igre, zločinac "Perdi" automatom masakrira grupu dece, a potom se i sam ubija. Mada, deca ponekad priču drugačije zavrsavaju: ona ubijaju "Perdija".
Za prezivele, "Perdi" je predstavljao jezovitu reprizu događaja od 17.2.1989 u Cleveland Elementary School, u Stoktonu u Kaliforniji. Tu je za vreme kasnog jutarnjeg odmora za učenike prvog, drugog i trećeg razreda Patrik Perdi- koji je i sam bio đak u istoj skoli pre dvadesetak godina- stao na ivicu dvorista i, na nekoliko stotina dece koja su se igrala, ispaljivao rafale metaka od 7,22 mm. Perdi je sedam minuta ispaljivao metke po dvoristu, potom uperio sebi pistolj u glavu i ubio se. Kada je dosla policija, nađeno je petoro dece koja su umirala i dvadeset devetoro ranjenih.
Sledećih meseci igru "Perdi" spontano su počeli da igraju dečaci i devojčice. Kada sam posetio skolu, udaljenu samo za kratku voznju biciklom od University of the Pacific, susedstva gde sam odrastao, bilo je proslo već pet meseci od kada je Perdi skolsku pauzu pretvorio u uzas. Njegovo prisustvo se jos osećalo.
Od tada, najdublji oziljci u Klivlendskoj osnovnoj skoli nisu bili na skoli, nego u dusama dece i nastavnika koji su pokusavali da vode normalan zivot. Mozda je najpotresnije to na koji način se sećanje tih nekoliko minuta iznova ozivljavalo. Na primer, nastavnik mi je rekao da se talas straha prosirio skolom kada su najavili da dolazi dan Sv. Patrika; nekoliko dece je doslo na ideju da praznik bude posvećen ubici Patriku Perdiju.
"Kad god začujemo da kola hitne pomoći prolaze pored nase skole, sve zastaje", rekao mi je drugi nastavnik. "Sva deca osluskuju da li će se tu zaustaviti ili produziti dalje." Nekoliko nedelja, mnoga deca su se plasila ogledala u toaletima; skolom se prosirila glasina da se tu skriva "Krvava Devica Marija" neka vrsta izmisljenog čudovista. Nedeljama posle pucnjave, uspaničena devojčica je dotrčala do Pet Buser, upravnice skole, vičući: "Čula sam pucnjeve! Čula sam pucnjeve!". Zvuk je dolazio od lanca koji se ljuljao na stubu.
Sećanja nastavljaju da zive kao i nemirni sni koji prodiru u "nesvesno" dečijih umova. Pored stalnih noćnih mora o pucnjavi, decu su opsedali zastrasujući snovi zbog kojih su strahovali da će i ona uskoro umreti.
Sve ove reakcije su psihijatrima poznate kao simptomi posttraumatičnog stresnog poremećaja (post-traumatic stress disorder), ili PTSD-a. Sustina ove traume je u tesko otklonjivom sećanju na najupečatljiviji detalj nasilja: poslednji udarac pesnicom, ubod nozem, rafal iz puske. Sećanja su intenzivna perceptivna iskustva- prizor, zvuk ili miris; vristanje ili iznenadna ućutanost zrtve; mlaz krvi; policijske sirene.
Simptomi nastaju usled prenadrazene amigdale koja utiče na snazne uspomene traumatičnog trenutka da nastave da prodru u svest. Kao takva, traumatska sećanja postaju mentalni "okidači", spremni da izazovu uzbunu i na najmanji nagovestaj ponavljanja zastrasujućeg trenutka.
Ljudske surovosti ostavljaju traga na sećanje zrtava, uz strah koji moze biti izazvan bilo čime sto i u nagovestaju podseća na napad. Čovek kojeg su od pozadi udarili po glavi, i koji nikada nije video napadača, nakon toga je bio toliko preplasen da je jednom prilikom ulicom isao ispred starije gospođe ne bi li bio siguran da ga niko neće ponovo udariti.
Ovo su reči četrdesetosmogodisnjeg vijetnamskog veterana, nakon dvadeset četiri godine posto je preziveo jezive trenutke u dalekoj zamlji:
Nisam u stanju da odagnam sećanja! Prizori se vraćaju uz najzivopisnije detalje, i izazivaju ih najneznatnije stvari, kao sto su tresak vratima, pogled na orijentalku, dodir prostirke od bambusa ili miris svinjetine na zaru. Prosle noći sam otisao u krevet i za promenu sam dobro spavao. Potom, rano izjutra, naisla je oluja uz prasak groma. Odmah sam se probudio, skamenjen od straha. Vratio sam se u Vijetnam, u sred sezone monsuna, respoređen za streljanje. Bio sam siguran da će me pogoditi sledeći plotun i da ću umreti. Ruke su mi se sledile, iako mi je celo telo bilo u znoju. Osećao sam da mi se "dize kosa na glavi". Ne mogu da disem i srce mi lupa. Osećam miris sumpora sa đubrista. Iznenada, na prostirci od bambusa, ugledam sta je ostalo od mog drugara Troja kog su vijetkongovci uneli unutra... Zbog jos jednog naleta munje i udarca groma, toliko sam odskočio od kreveta da sam se sručio na pod.
Kao sto je događaj u Klivlendskoj osnovnoj skoli. "Zrtve preteskih trauma nikada bioloski ne mogu ostati iste." rekao je Denis Čarni. "Nevazno je da li su u pitanju stalni strahovi tokom bitke, mučenja, neprestano zlostavljanje u detinstvu, ili iskustva kao sto su prezivljavanje uragana ili "za dlaku" izbegnutu smrt u automobilskoj nesreći. Svaki nekontrolisani stres ima isti bioloski uticaj." Ako ljudi osećaju da za vreme katastrofe mogu nesto da urade, da poseduju određenu količinu kontrole, ma koliko ona neznatna bila, oni emocionalno mnogo bolje prolaze od drugih koji su u potpunosti nemoćni. Element bespomoćnosti određeni događaj čini subjektivno potresnim
Prosli su meseci od kada ju je jak udar zemljotresa izbacio iz kreveta i kada je vristeći u panici potrčala kroz mračnu kuću da pronađe svog četvorogodisnjeg sina. Satima su bili sćućureni ispod dovratka, ukočeni i bez hrane, vode i svetla, dok su naredni manji zemljotresi pomerali tlo pod njima. Sada se, mesecima kasnije uveliko oporavila od stalne panike koja ju je hvatala prvih nekoliko dana, kada bi počinjala da drhti od straha na običan tresak vrata. Nesanica je bila simpton koji se ponavljao, problem koji je nastajao jedino kada joj muz nije bio kod kuće- sto se dogodilo u noći kada je nastupio zemljotres. Osnovni simptomi ovog stečenog straha- uključujući i najintenzivniji oblik PTSP- mogu se protumačiti promenama na limbičkim vezama sa amigdalom. Jedna od osnovnih promena nastaje u locus-u ceruleus-u, strukturi koja regulise mozdanu sekreciju dve supstance pod zajedničkim nazivom- kateholamini: aprenalin i noradrenalin. Ove neuro-hemikalije utiču na pokretljivost tela u slučaju opasnosti; isto izlučivanje kateholamina ostavlja izuzetno intenzivan trag na sećanja. Kod PTSP-a ovaj sistem postaje hiperaktiva, izlučuje dodatno velike doze mozdanih supstanci, kao vrstu reakcije na situacije koje skoro da uopste ne predstavljaju opasnost, ali na neki način podsećaju na početnu traumu.
Locus cerelus i amigdala su blisko povezani, zajedno sa ostalim limbičkim strukturama koa sto su hipokampus; a protok kateholamina ide sve do korteksa. Misli se da promene na ovim mozdanim vezama izazivaju PTSP simptome koji se ispoljavaju u vidu: anksioznosti, straha, preterane opreznosti, lakog izazivanja uznemirenosti, spremnost na reakciju "bori se ili bezi" i stvaraju neizbrisive zapise snaznih emocionalnih osećanja. Prema jednoj studiji, vijetnamski veterani sa simptomima PTSP-a imali su za 40% manju količinu kateholaminskih receptora, nego ljudi bez sličnih simptoma- sto navodi na to da su njihovi mozgovi pretrpeli dugotrajne promene posto je kontrola kateholamina poremećena.
Ostale promene se pojavljuju na putanji koja povezuje limbički mozak i hipofizu koja regulise oslobađanje CRF, osnovnog stresnog hormona koji telo izlučuje da bi u slučaju opasnosti bilo spremno na reakciju "bori se ili bezi". Promene utiču na povećanu sekreciju hormona- posebno u amigdali, hipokampusu i locus-u cerelus-u- pripremajući telo za opasnost koja nije realna.
Jos jedna od promena nastaje u mozdanom opiodnom sistemu koji izlučule endorfine koji povećavaju otpornost na bol. I ovaj sistem postaje hiperaktivan. Nervna putanja je povezana sa amigdalom i cerebralnim korteksom. Opiodi su mozdane hemikalije, snazni ublazivači bola, kao opijum i drugi narkotici koji su im po strukturi slični. Kad se nivo opioda poveća kod ljudi se javlja povećana tolerancija na bol.
Nesto slično se događa i u slučaju PTSP-a. Promene u izlučivanju endorfina dovode do novih neuroloskih promena koje su izazvane usled ponovnog izlaganja traumi- otupljuju određena osećanja. Time se tumači niz "negativnih" psiholoskih simptoma koji su davno zapazeni kod slučajeva PTSP-a: ahedonija (nemogućnost da se dozivi zadovoljstvo) i opsta emotivna "tupost", osećanje da ste odvojeni od zivota ili da vas ne zanimaju tuđa osećanja. Oni koji su bliski ovakvim ljudima njihovu nezainteresovanost mogu da dozive kao odsustvo empatije. Druga moguća posledica jeste distanciranje, kao i nesposobnost da se sete značajnih trenutaka, sata, pa čak i dana traumatičnog događaja.
Neuroloske promene vezane za PTSP mogu da učine osobu podloznijom dodatnim traumama. Nekim opitima dokazano je da ako su zivotinje kao male bile izlozene blagom stresu postaju, kasnije u zivotu, mnogo osetljivije, nego one koje nisu dozivele stres i mozdane promene izazvane traumom.
Sve ove neuroloske promene omogućavaju kratkotrajne pomoći da bi smo se izborili sa kobnim i zastrasujućim opasnostima koje ih ubrzavaju. Normalno je da čovek za vreme opsnosti bude veoma oprezan, pripravan i spreman na sve, da postane otporan na bol i da mu je telo u stanju da otrpi fizičke napore i da, na kratko, bude neosetljiv na ono sto bi drugom prilikom predstavljalo potresne događaje. Međutim ove kratkoročne prednosti postaju trajni problemi kada se mozak do te mere izmeni da prednosti postaju predispozicije, nalik kolima čiji se menjač stalno nalazi u najvećoj brzini. Ako tokom velike traume amigdala, i s njom povezane mozdane regije, prihvati novi poredak, ova promena u nadrazaju značiće da se sve u zivotu nalazi na ivici da postane opasnost, te i da bezazleni trenutak moze da izazove eksploziju narastajućeg straha.
Engleska reč stress znači pritisak, napor, naprezanje, napregnutost. Hans Seli, jedan od najčuvenijih istazivača stresa, kaze da je stres svaki zahtev za novim prilagođavanjem koji sredina postavlja organizmu.
Najpre treba povući razliku između 1) stresne situacije ili stresora i 2) reakcije na stresnu situaciju, koja se obično naziva stresom.
Selijeva definicija stresa je veoma siroka. Mada on sam to ne kaze, stresne situacije mogu biti 1) fizičke, organske i 2)psiholoske prirode. No, reakcija na stresnu situaciju u oba slučaja je ista prema misljenju Selija.
Stresori fizičke, organske prirode mogu biti fizička povreda koze, prelom kosti, hemijska dejstva na organizam, napad bakterija ili virusa, operacija, anestezija, ekstremna hladnoća ili toplota itd.
Stresori psiholoske prirode su dozivljavanje snaznih emocija, emocionalan napregnutost, preteran rad, naročito kada se izvodi pod vremenskim pritiskom, predispitna atmosfera, sukobi na radnom mestu, drustveni i politički problemi, promena ili gubitak posla, bolest i smrt bliske osobe itd.
Očigledno je da su pojedini stresori traumatični, tj. da postoji delimično poklapanje pojma stresnih i traumatskih situacija. No, stres ne mora biti tako snazan da bi bio traumatičan. Neki psiholozi ističu stresno dejstvo sitnih, svakodnevnih nedaća. Takođe ističu da kod psihosomatskih poremećaja često ne postoji neki traumatski ili snazni stresni događaj, već je od većeg značajadugotrajnija opsta atmosfera u porodici ili na poslu, koju osoba nekad i ne opaza kao stresnu.
Seli polazi od prdpostavke da u samom organizmu postoji ravnoteza između zivotno vaznih procesa, a da takođe postoji ravnoteza između organizma i sredine. Ta ravnoteza nije idealna, ali postojeći adaptacioni mehanizmi organizma opet uspostavljaju ravnotezu. Stresori narusavaju tu ravnotezu, a organizam odgovara protivmerama za njeno ponovno uspostavljanje. Različiti stresori izazivaju uvek iste odbrambene procese u organizmu, koji su nazvani opstim adaptacionim sindromom.
Reakcija organizma na stresore prolazi kroz tri faze 1) najpre se javlja reakcija uzbune- dolazi do poremećaja ravnoteze 2) u fazi otpora organizam uspeva da uspostavi ravnotezu povećanim naporom. Ako dejstvo stresora na vreme prestane, sve moze da se zavrsi dobro 3) ako dejstvo stresora ne prestane na vreme, dolazi do iscrpljivanja rezervi organizma. Tada dolazi do sloma- do bolesti, a nekad i do smrti.
Reč anksioznost se kod nas najčesće prevodi kao strepnja. Nekad strepnja predstavlja dobar prevod, ali nekad ne.
U psihologiji i psihijatriji se razlikuju tri vrste strahova:
realan strah- strah od stvarno opasnih situacija ili bića
neurotski strah- strah od nekih spoljasnjih objekata koji je iracionalan ili preteran
Anksioznost- strah koji nema izvor u spoljasnjoj situaciji
Vrste anksioznosti
Anksioznost se moze manifestovati na nekoliko načina
a) Slobodno lebdeća anksioznost. Frojd je prvi opisao ovu vrstu straha. Čoveka nekad bez ikakvog vidljivog povoda obuzima stanje straha ili uznemirenosti. Nekad se ovaj oblik anksioznosti opisuje kao plasljivo isčekivanje. Osobe koje se tako ponasaju psiholozi i psihijatri nazivaju anksioznim ličnostima.
b) Fobije. Kada strah, koji potiče iznutra, moze da se premesti ili pomeri na neki spoljasnji objekat, te čovek počinje da se iracionalno boji tog spoljasnjeg objekta. Tako nastaju fobije po Frojdu.
c) Napad anksioznosti ili panični pad. Po Frojdu potisnuti sadrzaji mogu iznenada početi da nadiru u svest. U takvim situacijama čovek počinje da dozivljava strasan napad straha ili anksioznosti. Takav napad naziva se obično paničnim napadom. U takvim napadima vrlo su izrazene krajnje neprijatni telesni simptomi, kao sto su snazno i ubrzano "lupanje" srca, vrtoglavica, nedostatak vazduha, stezanje u grudima itd. Ovako osećanje straha lako se vezuje za situaciju u kojoj se javilo, te tako mogu da nastanu različite fobije
d) Telesni simptomi u paničnom napadu javljaju se naglo, vrlo su intenzivni i traju relativno kratko. No, anksioznost se moze ispoljavati kroz telesne simptome koji su hronični i ne dostizu onaj stepen jačine koji postoji u paničnom napadu. Reč je o sličnim simptomima kao u paničnom napadu, samo znatno blazim. To su smetnje u radu srca i krvnih sudova, teskoće u disanju, osećaj malaksalosti itd. Neki stručnjaci govore o telesnoj anksioznosti, posto se pravi dozivljaj straha obično javlja kao reakcija na ove neprijatne telesne simptome.
U emocionalnim stanjima organizam je aktiviran vise nego normalno. Povećana je aktivnost kardiovaskularnog sistema ali i aktivnosti drugih unutrasnjih organa i sistema. Dugotrajne neprijatne emocije, dugotrajna strahovanja, trajne napregnutosti, veliko osećanje odgovornosti itd., mogu vremenom izazvati organke poremećaje unutrasnjih organa. Takva oboljenja, izazvana psihičkim uzrocima, nazivaju se psihosomatskim oboljenjima. Tako nastaju psihosomatski poremećaji kardiovaskularnog sistema, poremećaji organa za disanje, organa za varenje.
Normalan emocionalni zivot značajan je ne samo za fizičko, već i za dusevno zdravlje. Snazna i česta emocionalna uzbuđenja, potiskivanje emocija i zelja mogu negativno da utiču na dusevnu ravnotezu i zdravlje.
Traumatska sećanja ostaju vrsta zapisa u mozdanim funkcijama jer utiču na budući oporavak posebno na sticanje normalnih reakcija na traumatične događaje. Kod stečenog straha, kao sto je PTSP, mehanizmi učenja i pamćenja su poremećeni; ponovo amigdala ima osnovnu ulogu na sve ostale regije, ali je za prevazilazenje stečenog straha najodgovorniji neokorteks.
Uslovljeni strah je termin koji psiholozi upotrebljavaju da bi opisali proces tokom kog nesto sto ne predstavlja opasnost postaje zastrasujuće, posto je u čovekovom umu povezano sa nekom stvari koja ga plasi. Obično, ako se neko navikne da se boji nečega tokom stanja uslovljenog straha, strah će vremenom nestati. Slično se događa za vreme prirodnog oporavka, posto se objekat straha isključuje iz stvarno uznemirujućih događaja. Tako će dete koje je počelo da se boji pasa, jer ga je jurio razjareni nemački ovčar, postepeno i prirodno gubiti strah ako se, recimo, preseli u susedstvo gde neko ima dobroćudnog ovčara i ako dete provodi neko vreme igrajući se sa psom.
U slučaju PTSP-a neće doći do spontanog oporavka. Pretpostavlja se da je razlog u mozdanim promenama tokom nastanka PTSP-a, koje su u toj meri snazne da se amigdala nadrazuje svaki put kada usledi događaj koji jedva podseća na početnu traumu i tako pojačava "putanju" straha. To bi značilo da neće doći vreme kada će se osećanje straha pretvoriti u stanje smirenosti.
PREOBUČAVANJE EMOCIONALNOG MOZGA
Do jednog od otkrića o PTSP-u koje najvise ohrabruje doslo se tokom ispitivanja ljudi koji su preziveli holokaust, kada je kod ž pronađeno da i nakon pola veka imaju simptome PTSP-a. Kod njih su primećene promene na mozgu izazvane kateholaminima- tipične za PTSP.
Jedan od načina emocionalnog lečenja dolazi spontano- bar kod dece- kroz igru. Ako se stalno igraju, ove igre sa sigurnosću otklanjaju traumu. Postoje dva obrasca lečenja: s jedne strane, sećanje se ponavlja uz manje uzbuđenja, povećava se neosetljivost, dok se ispoljava i netraumatičan niz reakcija. Drugi obrazac izlečenja izrazen je kroz dečiju mastu, posto deca tragediju okončavaju drugačijim i srećnijim ishodom.
Dok odrasli koji su preziveli teske traume mogu da pate od psihičke "tuposti", prekida pamćenja ili katastrofičnih osećanja, dečja psiha isti problem često drugačije razresava. Ona teze "otupe" usled traume jer koriste mastu, igraju se i sanjare opsećajući se i ponovo razmisljajući, o svojim nevoljama. Ove dobrovoljne reprize kao da otklanjaju duboko urezana sećanja koja bi inače mogla kasnije da se vraćaju u vidu flashback-ova. Ako je u pitanju manja trauma igu je dovoljno ponoviti jednom ili dva puta. Međutim, ako je trauma preteskog oblika, detetu je neophodno da igru stalno ponavlja i nanovo prezivljava traumu kao zastrasujući monotoni ritual.
EMOCIONALNO PREOBUČAVANJE I OPORAVAK OD TRUME
Prvi korak se odnosi na pronalazenje načina de se smire uznemireni i lako nadrazivi emocionalni centri, da bi oporavak postao moguć. Često se započinje tako sto se pacijentima pomaze da razumeju kako su nervoza i kosmar, prevelika budnost i panika oblici simptoma PTSP-a. Ovakvo razumevanje ublazava simptome.
Drugi korak sastoji se od pomoći pacijentima da povrate osećanje kontrole nad onim sto im se događa, sto je u potpunoj suprotnosti sa osećanjem bespomoćnosti koje trauma izaziva.
Lekovi su jedan od načina da se povrate osećanja pacijenata da se ne nalaze u nemilosti strahova koji ih obuzimaju, zajedno sa neobjasnjivom anksioznosću, strahova zbog kojih ne spavaju ili onih koji njihove snove pretvaraju u noćne more. Pacijenti takođe mogu da se posvete tehnikama relaksacije koje će im pomoći da zaustave i smanje nervozu i razdrazljivost.
Drugi korak u lečenju uključuje prepričavanje i rekonstrukciju priče o traumi, sada uz osećanje sigurnosti, sto pacijentu emocionalno omogućava da stekne novo, mnogo realističnije, viđenje reakcija na traumatska sećanja i ono sto ih naziva. Ova promena omogućava spontano sagledavanje traume i preobučavanje emocionalnih reakcija na nju.
Post-efekti ili povremeno vraćanje simptoma nastavljaju da se pojavljuju, ali postoje posebne naznake da je trauma najvećim delom prevaziđena. Od posebnog je značaja da traumatska sećanja ne naviru u nekontrolisanim trenucima, nego da se dobrovoljno analiziraju, kao i bilo koje drugo sećanje- i, mozda sto je najvaznije da se zaborave.
LITERATURA
Psihologija za drugi razred gimnazije, Nikola Rot, Slavoljub Radonjić, Beograd 1998
Opsta psihologija, Dr Nikola Rot, Beograd 1990
Emocijalna inteligencija, Danijel Goleman,
|
