Отац мој је имао у тl 737d323h 8;енутцима израз дубоке и скоро тамне озбиљности. Јављао се тај израз свакодневно, када би се отац, за трпезом, пред јело, полако и свечано прекстио. Тражио је од мене и од мога брата да се и ми полако и сабрано прекрстимо. Као мала деца, чинили смо то по послушности, по домаћем уставу. Затим, тај крст уз тамну озбиљност лика пређе и код мене у област озбиљности, у област немирних питанја. "засто се ти тако свечано, скоро потресено крстиш, пре него што узмем хлеб у руке? Хоћеш ли право да ти кажем? Бојим се глади, и захвалан сам богу дубоко, и потресено, кад год видим да је храна на столу...ко зна који древни и мучни предак мој се јавља у мени са својим болом и стидом...бојим се глади и као телесног мучења, и као великог унижења човекова." отац ме чудно погледа, помилова ме по глави, осетила сам, немирном руком, и онда обори очи. Имао је отац мој чудесан поглед ума далеко у прошлост, до сасвим древних, примитивно мучних предака наших; и има такав поглед и у будућност...ја сам доживела беспомоћ, тугу, унижење и мучење глаги. По личној судбини, у младости; а касније, под двема војним окупацијама, по судбини србије, и прогоњеног народа мога из свију крајева српства. У првој окупацији, крстила сам се још слободно, пред врло постан ручак, или пред парчетом чудно модрог и зеленог хлеба, али још за својом трпезом и при својој ватри. У другој окупацији, хладној, без ватара, утушило се и домаће огњиште. У неколико дана једаред, кришом од људи, крстила сам се пред ручком у јавној куци, ако је ручка и тамо било, ако су могли дати један комад хлеба, или ниједан, уз неко јело. Рука би ми задрхтала, поглед се оборио. Тамна озбиљност и крст пред хлебом заиста су потресни. Тачно она очева озбиљност, сада у мени, везала би ме одједаред ѕа оца, и ѕа ко зна којег мучног нашег из далеке прошлости.
|
